Um, drum i ostalo

Malopre sam došla iz šetnje i, na zidu zgrade, videla grafit koji me je vratio na kraj osamdesetih godina prošlog veka. Pamtim ih samo po srednjoj školi i domaćoj rock muzici. Nikad nisam uživala u gledanju tv programa ali je radio uvek svirao. Moj crni Phillips sa jednim dekom za kasete, po mogućstvu, takođe Phillips, 60 i 90 minuta. Beograd 202 je bio moj bog tih godina. Studio B mu nikad nije bio konkurencija, osim ako smo na placu pa se "dvestadvojka" loše čuje. Slušala sam sve, od Dragstora ozbiljne muzike, džez utorkom, Disko top 15 sredom. Kasetu bih namestila na tačno mesto gde se završava predhodna pesma, cajger doterala na 000 i strpljivo čekala da naleti pesma koju hoću da snimim. Bila sam dete iz radničke porodice i nikad nije bilo para za moj gramofon. Nikad u životu nisam pustila ploču, ni LP ni singlicu ali sam, sticajem po mene srećnih okolnosti, imala taj polovni radio kasetofon. PGP RTB i Jugoton su izdavali ploče i kasete ali je meni i to bilo nedostiž...

Evo razmišljam... Ima već par dana da mi na zidu nisu osvanuli mačići za usvajanje i "glasajte za mog rođu da dobije nesto sto mu ne treba al' opet dobro će mu doći". Ostaje jos samo da rešim dilemu da li po Facebooku više smaraju farbana jaja ili jelke i novogodišnje ludilo može da počne. Uz mačiće za usvajanje, koji iskaču sa svih strana, moram da dodam i Suzanu Mančić. Odem na fb profil druga iz škole, eto je. Produžim da online poručim hladno cedjeno ulje od koštica, Sju ceka da uveliča njihovu novogodišnju zabavu. Pomislim da svratim do Čumića i obnovim zalihu začina u ponedeljak, ali avaj! Pogađate ko će biti tamo! Bog i duša, u tv kutiju ne gledam, ali ima još jedan što tako iskače koji god kanal da pogledam. Pomisliću da ti ljudi nemaju preča posla. Samo čekam da me napadnu novogodišnji specijali u sred prenosa 4 skakaonice ili koncerta bečke filharmonije. Nisam neki ljubitelj ni jednog, ali moram da se lociram dok jedem rusku salatu. M...

Upravo sam shvatila koliko sam komplikovana osoba. Ili kompleksna? Imam ogromne nalete Energije. Toliko, da mi nikad nije hladno, da ne mogu da napravim grudvu od snega jer mi se sneg istopi među dlanovima. Posle pređenih kilometara, koje sam postavila kao cilj šetanja, meni treba još. Ako radim čučnjeve, uvek mogu još par komada. Jednostavno, ništa me ne umara osim glupih pitanja. Verujem da je svakome od nas, rođenjem, data određena količina ljubavi, strpljenja, smirenosti, aktivnosti, druželjubivosti. Vremenom, te količine se menjaju. Energija se obnavlja i puni te zalihe osim kada se okružiš ljudima i pojavama koji te jednostavno troše a ja sam, uglavnom, takvima okružena. Potrošačima svoje Energije. Ne mislim tu na one svakodnevne obaveze tipa odlazak na posao, saobraćaj, kuvanje, peglanje.. Mislim na ljude koji me umaraju svojim prisustvom. U početku je to sve bilo bezazleno. Upućivali bi mi poneko glupo pitanje a ja sam se, iz pete, trudila da im razumno obrazložim sv...

Tek skoro sam sebi dopustila luksuz da ne moram ništa što me ne čini srećnom. Da ne moram da se radujem  kad je novogodišnja euforija, da ne moram da verujem u boga jer u njega veruju mnogi oko mene, da ne moram da nosim tesne cipele. Moj put je moj i kome se ne sviđa, ima sva prava da krči svoju stazu. Samo nema prava da mi daje savete koje ne tražim. Da nije u redu što peglam na dan Svetog Nikole i da treba u boga da verujem jer imam dete. Poštujem svačije ali svoje ne dam. Ne verujem da bi se Sveti Nikola ili neki njegov kolega uvredio ni da moji ukućani idu u ne opeglanoj garderobi, kao ni da bi se uvredio jer slobodno vreme koristim da završim ono što preko nedelje ne mogu da stignem. Sasvim sam sigurna da bi, da postoji dalje od mašte, rekao: "Živa bila i sebi ugađala još 100 godina!" Predugo sam živela onako kako drugi od mene to očekuju. Sada, posle pređene polovine života, shvatam svom snagom da je moj život moj i u mojim rukama. Da niko neće da se bori za m...

Kao razvedena i slobodna žena, povremeno odem na sajt za upoznavanje. Fantastičan izvor zabave! Ima raznoraznog sveta, kao i u realnom životu, puno hrabrih ponuda i svašta se zanimljivo može saznati ali i dobiti savet koji ne tražite. Uglavnom, zanimljiva zabava koja ostaje na nivou zabave. Ponekad vidim poznata lica, prepoznam ljude koje viđam u kraju ili oko svoje kancelarije. Uglavnom se javimo jedni drugima. Oni koje prepoznajem a ne javimo se jedni drugima su muževi mojih drugarica. Jednom sam pokušala da se javim, onako kako bih mu se javila da se sretnemo u redu za kasu u hipermarketu, kratko "Ćao" u prolazu. Taj, muž moje drugarice, počeo je da mi se pravda da je tu slučajno, i da će odmah da ode. Što se mene tiče, srećan mu i ostanak i odlazak, nije tu zbog mene nego zbog sebe. Onda sam videla drugog, pa trećeg... I tako, godinama, sve ih je više. Govorim o muževima mojih srećno udatih drugarica, koje cvetaju od pažnje i nege u svojim brakovima gde su voljene su...

Ovo je jedna od toplijih godina. Decembar se uveliko troši a mraz još nismo osetili. Da budem iskrena, još nosim kratke rukave ispod zimske jakne. Beograd se polako ukrašava i sprema za doček Nove godine a ja ništa ne preduzimam na tu temu. Mnogi obrasci koje tokom života ponavljamo, nasleđe su onoga što smo u detinjstvu naučili. Sva deca uživaju u kićenju jelke, mama i ja smo to radile zajedno, ali ja u tome nisam videla ništa zanimljivo. U vreme mog detinjstva, jelke su bile prave, i posle par dana, sa nesrećno odsečenog stabla opadale bi iglice i raznosile se po kući. Kad se vratim u to vreme, meni je bilo žao drveta posečenog zarad ljudske zabave. U znak protesta, u svojoj sobi sam uvela običaj kačenja novogodišnjih lampica po polici ili drugim delovima nameštaja. Kako je vreme odmicalo, mrzelo bi me da to odmotavam pa tako već par godina imam ljubičaste lampice zamotane oko police od bambusa. Palim ih kad ja hoću, kad god poželim da trepere i kineski kablovi zamirišu na požar...

Volim promene, pogotovo kad su u pitanju mobilni telefoni. Nekad mi je bilo zabavno da ih svaki čas menjam ali da ne gledam u uputstvo nego da sama shvatim gde je šta. U međuvremenu mi je porasla dioptrija, telefoni su opet sve veći a slova sve manja, a naočare sve dalje. Pri jednom od takvih pokušaja, napravila sam papazjaniju sa telefonskim imenikom. Sve se izmešalo. Imena, brojevi telefona, slike, nastao je opšti haos. Kako sam prosečan korisnik mobilnog telefona, nemam naviku da pravim backup copy u telefonskom imeniku. Onom papirnom, što mu se vrte strane i imam ga od 6. razreda osnovne škole. Previše sam se oslonila na tehniku i kad me je zaboleo zub uporno sam zvala broj koji sad koristi frizerova ćerka. Pakao. Zub boli, brojevi izmešani, veče stiže, situacija predinfarktna. Odlučila sam se na hrabar potez: pozvaću call centar svog operatera, objasniću problem, rešićemo to u 3 koraka, sigurna sam.  Scenografija: izlazak iz Maxi supermarketa. Rekviziti:  Nov...

Neki nemaju sreću kao ja, da u 46. godini žive sa roditeljima. Ima to i prednosti i mana, uskog manevarskog prostora, gužve u kupatilu. Ponekad je teško složiti ukuse i želje ko bi šta za ručak a najteže je da se svi sastanemo oko stola. Praznici su vreme kada bi trebalo više se posvetiti onima koje volimo, porodici, deci, prijateljima, ljubimcima, prirodi.. Koga šta ispunjava radošću. Lično, dobijam gliste od pitanja "Šta ćemo da pravimo za Novu godinu"? Kao da je taj jedan dan tj. noć toliko bitna, kao da će nam godina garantovano biti dobra ako sto okitimo đakonijama koje će narednih dana da se razvlače po frižideru. Nekada sam jedva čekala Novu godinu, da bi imali vanglu ruske salate, pa sam odrasla i skapirala da to mogu da pravim kad god mi padne na pamet. Od tada, moja Nova godina je izgubila malo svoje čarobnosti.  Meni je praznik kada mi je srce puno, a ne kad se globalno podrazumeva da treba da se radujem. Statistika je pokazala da je četvoro meni dragih lj...

Matora sam. Kičma mi je okoštala i teško se prilagođavam promenama svog deteta. Svaka nova promena donosi bol, manji ili veći, posebno sad kad je ona na pragu puberteta a ja u predvorju klimaksa. Daleko sam od savršene osobe i savršene mame. Potpuno sam obična i uplašena svakodnevnim preprekama, od roditeljstva preko mača otkaza koji mi se klati iznad glave, do sticanja poverenja u neke nove ljude. Nikad do sad nisam bila na ovoj tački van zone komfora.  Umesto da kukam šta sve nemam, okrenuću se onome što imam. Tako kažu i psiholozi, treba gledati čime raspožemo i šta nas okružuje, a ne žaliti za nedostižnim. Imam roditelje, sedamdesetogodišnjake. Moja mama boluje od svega osim side i raka. Puši cigarete od duvana sa pijace, od čijeg dima mi kosa smrdi poput mokrog vučjaka. Ima svoju utvrdu na trosedu u dnevnoj sobi, i svoj TV. Kao neko ko ne gleda TV program odavno, mogu samo da komentarišem ono što čujem, dok sam u blizini. Mešavina indijskog i turskog jezika, sa povremen...

One su jedinstvena četvorka na ovoj planeti. Jedna se smeje tako glasno, da ti oduva svaku tužnu misao. Ima srce veliko kao Sunčev sistem. Jedna ima frizuru za koju treba imati hrabrost, i tetovaže za koje tek treba imati hrabrost, onu koje samo posebne žene imaju. Jedna voli da kuva i priča drveću i psima, i još jedna, koja se kao senka provlači pored ove tri gromovnice, čineći ekipu savršeno balansiranom.  Rešile su i uspele da se usaglase i odputuju u Pariz na par dana. Radovala sam se sa njima, od prvog dana kad sam saznala za planirano putovanje. Uživala sam u njihovoj radosti, fotografijama, njihovoj radosti i zajedništvu. Bio je petak 13. novembar, one u gradu svetlosti, koji teroristi dovode do krvarenja, bukvalno. Dan posle koga Pariz više neće biti isti.  Prvo sam smireno gledala po Facebook-u, da li su se čekirale u nekom od restorana u ugroženim zonama. Nisu, dobro je. Znajući ih, očekivala sam bar mali znak, da je sve ok i da se super provode. Sati se niž...

Čitam priču uspešnog privrednika, o njegovom preduzeću, odnosu prema zaposlenima, prema poslu, životu. "Nedostaje nam strasti i u poslu i u životu." Ovom rečenicom se završava članak. Upravo to mi se, ovih dana, vrti po mislima. Sve bih nešto a ne mogu da formulišem. Mene pokreće strast. Dok sam radila ovaj posao sa strašću, radovalo me svako jutro i odlazak na posao. Nije bilo nemogućeg, nedostižnog zadatka, prozivoda u bilo kom delu sveta koji treba da nabavim za potrebe firme i obezbedim da po najboljim uslovima stigne do nas. Odavno je prestalo, kao u braku u kom je sve postalo rutina i monotonija, a gde je monotonija tu je i lobotomija. Raditi bilo šta sa 3% korišćenja moždane mase za mene je ravno održavanju u životu uz pomoć medicinskih aparata.  Strastveno kuvam. Potpuno svejedno da li pravim salatu ili komplikovano jelo, ali najstrastvenije mesim i pravim svašta od testa. Imam i svedoke da dokažem. Taj kreativni proces, kad od brašna i sastojaka nastaje nešt...

Ne razumem se u psihologiju terorizma ali mi se, kao običnoj ženi, čini da je cilj terorista u Parizu postignut višestruko. Ljudi su poginuli, neki širom planete su se zavadili u sukobu mišljenja, a svi preplašili. Globalni domino efekat straha nikoga ne preskače, samo je pitanje ko se koliko plaši, što je i nebitno. Strah je terorizam koji oseti svako od nas. Svakodnevno smo svesni opasnosti savremenog života ali, kad se tome doda nova doza straha koji će samo da raste, ispade da više volim da strahujem od čudovišta u prašini ispod mog kreveta. To mi je poznat strah, iako svesno znam da bih čudovište zgnječila čim legnem, ako već ne bi umrlo u prašini lenje domaćice. Strah je oruđe za manipulisanje i kontrolu mase. Koliko je strašan život pod senkom straha od terorizma, tek je pred nama da saznamo. Sad dolazim u situaciju da razmišljam da li da idem do tržnog centra ili na koncert koji godinama čekam? Taj moj mali strah danas imaju milioni ljudi na ovoj planeti. Par dana će bit...

Kao dete, mislila sam da mi je drug svako sa kim se igram. Čudila sam se roditeljima, kako to da imaju tako malo drugara? Oko mene je uvek bila gomila dece. Nisu nam trebali telefoni da se dogovorimo za park, jednostavno, izađem iz zgrade i ekipa je tu. Tako i kroz svaku školu a kad sam počela da radim shvatila sam da su mi najveći drugari oni čiji bih posao preuzimala na sebe, a oni su bili slobodni da idu kući kad je kraj radnog vremena. Tako sam birala, naučena da se ne sme reći neću i ne mogu. Onda su se moji drugari osamostaljivali, venčavali, decu dobijali a ja sam uredno pratila sve njihove napretke, uspone i padove. Poturala svoje meko rame kad plaču, bila tiha pozadinska pomoć kad prave slavlja, uopšteno rečeno, bila sam tu da pomognem. Da sitnicom obradujem njihovu decu, da čestitam rođendane i godišnjice, da pridržim kad padaju, da budem glas razuma kad traže savet.  Svoje drame sam prolazila bez njih. Isto kao i rođendane, slavlja i tuge, za koje nisu znali osi...

Po Internetu se često nailazi na opis kako je nepoznati Amerikanac opisao Srbiju:   Nisam Amerikanka ali ću dodati par redova: Srbija je zemlja u kojoj se pravi piknik na groblju Zemlja u kojoj je sujeverje na nivou iz kenozoika Zemlja u kojoj se bebe kažnjavaju zabranom izlaska iz kuće 40 dana od rođenja, ali je sasvim prihvatljivo da rodbina dolazi da razgleda bebu, cmače je i smotuljke novčanica ostavlja u krevetiću Zemlja u kojoj se sitnoj deci u ruke daju Smoki, grisine i čips "jer dete voli" Zemlja u kojoj je slanina procenjena kao ozbiljan ubica. Dobro je što viršle i paštete nisu. Slanina se, ipak, zna od čega nastaje. Tajnu viršli i paštete obični smrtnici ne žele da znaju. Zemlja u kojoj se ljudi krste dok prolaze pored crkve, nebitno da li su pešaci, vozači ili u prevozu, jer prekrstiti se u crkvi nije dovoljno, poželjno je i na raskrsnici pored Zemlja u kojoj se deca navikavaju da je out isti ručak jesti dva dana za re...

Večeras izlazim sama. Bez partnera, drugarice, kume. Bez neke posebne pripreme, šminke, štikli. Ne idem da tražim muža, seks za jedno veče ni ludilo od zabave. Nameravam da odem do kluba u kome će biti odlična muzika, kako mi je javila ptičica koja će večeras da bira muziku. Jedino što mi je smešno je što je ptičica već ljubomorna što mora da radi, i neće moći da mi pravi društvo. Kaže, odbija i da uopšte pogleda ka meni. Ljubomoran je na one koji će da mi prilaze da me nešto pitaju, da pokušavaju da budu duhoviti, da mi se približe. Otići ću na jedno piće, poslušaću par pesama i prošetaću centrom grada do kuće. Ne nameravam da gledam u telefon, niti da se slikam, snimam ljude oko sebe. Problem u najavi je što takva, nezainteresovana da privučem pažnju, najviše je privlačim. Žensku i više nego mušku. Uživam u tim trenucima kada slušam muziku koju volim i ne mislim baš ni o čemu. Ponekad pogledam grupe devojaka, sređenih do maksimuma. Naspr...

Večeras sam dobila savet koji nisam tražila. Obično od toga dobijem trnjenje po sedalnom delu, ali ovaj savet pokusavam da shvatim ozbiljno jer je i tema ozbiljna. Reče mi jedan četrdesetogodišnjak: "Ako ti se neki muškarac sviđa, ti ga odbij da bi mu bila interesantnija i da se više trudi oko tebe". A, što da se trudi još više, ako mi se već sviđa? Na prvo razmišljanje, glupo je. Na malo dublje razmišljanje, ništa ja tu ne kapiram.  K ad mi se neko sviđa, treba da ga odbijem, da bi se on zainteresovao. A šta da radim ako mi se ne sviđa? Da ga bacim lavovima? Šta muški um osmisli, žena ne moze ni da sanja. Da li stvarno muškarce pali odbijanje? Ne vidim ni jedan realan razlog da odbijem nekog ko mi se sviđa. Nisam ispala iz serije "Seks i grad". Nosim kineske cipele kojima se klizaju đonovi, nemam 42 kg sve sa krevetom, nemam iPhone i onaj laptop sa jabukom a i ovaj blog mi se slabo čita. Možda samo treba da ukovrdžam kosu i metnem svoj poster na neko voz...

Šta je to bilo bolje nekad nego sad? Svašta i ništa. Bili su bolji sladoledi na štapiću. Kisela voda "Radenska tri srca". Kobasice iz Bogdankine mesare. Kaputi koje mi je Dobrila šila. Čizme koje je "Obuća Beograd" pravila da ti traju ceo život, isto kao i kuhinjski elementi iz "Treske". Rešo, koji sam kupila od čeških kampera, kad su se pakovali da idu kući. Brakovi, u koje se ulazilo za dok nas smrt ne rastavi. Poslovi u državnim firmama, od 07-15h, sigurna plata, kredit za "Zastavu 101". Metri Tolstoja i sestara Bronte, kupljeni preko sindikata da ih sve buduće generacije čitaju, a i da se slažu uz boju troseda. Hleb je hleb, ali je onaj nekad pravljen da traje dok se ne pojede, a ne samo jedan dan, kao ovi današnji hlebovi u kojima ima više aditiva i hemije nego brašna. Moja baba je jela čvarke za večeru i vanilice pravila sa domaćom mašću. Doživela je 95 godina a nikad nije probala ovseno brašno, đumbir i kokosovo ulje. Nije pila ša...