Greh letnje noći

Za njega je rad u prestižnoj foto agenciji bio ostvarenje dečačkog sna. Fotografija je bila njegova strast, posao, slobodno vreme i sve što ga je zanimalo imalo je veze sa fotografijom. Došle su devedesete na Balkan.

Fotografisanje estradnih zvezda ostalo je samo sećanje i crtica u njegovom portfoliju. Ratna dešavanja u okruženju i poverenje njegovih poslodavaca poslali su ga na teren. Snimao je otkinute ruke, tugu i nesreću, zla i užase savremenog doba, tog dolazećeg 21. veka u kome smo očekivali naučni i tehnološki razvoj, a ne klanje. Godinama kasnije, scene koje je video kroz objektiv, budile su ga kao najstrašniji bauci. Nekada bi dočekao zoru budan. Pokušavao je da meditira i radi energetske vežbe dok bi sunce izlazilo nad Beogradom. Užasi su se duboko usadili u njegovu svest i podsvest. One, iz svesti, terao je kako je znao i umeo. Sa onima iz podsvesti se borio kao lav. Noćima nije spavao. Devojka ga je ostavila. Samo ga fotoaparat nikada nije ostavio. Svi ostali su otišli od nemira koji su vrištali iz njega.

Proleće 1999., tih dana se nije znalo ko je na čijoj adresi. Može da služi otadžbini samo svojim profesionalnim znanjem i prstom na okidaču fotoaparata a ne puške. U noći kada su crveni tragovi protiv avionskih raketa parali nebo i duše ljudi u njegovom gradu, čistio je ormar od nepotrebnih taloga. Zastarele opreme, tuđih knjiga i tragova raznih žena. Postojala je kesa u koju je skupljao delove odeće koje bi one zaboravljale kod njega: rezervne gaće, četkice za zube, bruseve koje je izvlačio iza radijatora... Istresao je sve na pod i prebirao komade ženskog veša po rukama, diveći se sjajnim materijalima koji su mirisali na sve osim rata nad njegovom glavom. Ljubičaste čipkaste tange, reklo bi se, nikad obučene. Naravno da nije imao pojma čije su. Žarile su mu prste. Iz samo njemu znanog raloga, obukao ih je. I dalje je imao vitko, dečačko telo. Njegov broj. Pogledao se u ogledalu i nasmejao. Dočekao je jutro u njima. Iznenadila ga je mokra fleka na prednjoj strani. Samo se nasmejao, bacio ih u prljav veš i otrčao je u redakciju. Novi urednik nije tolerisao kašnjenje čak i kad nije bilo dogovorenih snimanja. Obostrano su se mrzeli.

Posle par dana, opet su mu prošle kroz ruke, dok ih je kačio na sušilicu za veš. Uveče ih je obukao, nevešto uparene sa brusem banana boje. Osetio je nadolazeće uzbuđenje, već jasno vidljivo. U prazne korpe je umetnuo dva klupka svojih čarapa. Bio je fasciniran likom koji vidi u ogledalu. To nije bio on. To je bila Anđela. Neka devojka tankog struka, kratke kose, radoznalih očiju i jako radoznala. Izjutra bi se, opet, pozdravio sa njom u ogledalu i trčao na posao. Na hodniku je čuo komešanje. Vojna policija je mobilisala njegovog komšiju, prijatelja sa kojim je odrastao. Ne, njega te noći neće pronaći kod kuće. Usput će da kupi kinesku periku, jeftinu haljinu i nešto šminke. Anđela će da mu pomogne da bude ono što nije. Treba sačuvati živu glavu, cena nije bitna.

Došao je kući sa punom kesom ženskih stvari. Mrak je padao nad Beogradom a crveni zraci su parali nebo. Ritualno je oblačio žensku garderobu, šminkao se, obukao haljinu i obuo patike. Obzirom da nije bio baš visok, i stopalo je bilo u srazmeri tako da se novi stil sjajno uklopio sa patikama. Nevešto i bolno je depilirao ruke i noge i bio spreman da pobegne iz kuće pre mraka. Šetao je ulicama, obučen kao žena. Vojne patrole su prolazile pored njega. Osećao se superiorno. Izgledao je kao žena a žene nisu mobilisali. I komšije su mogle da ga zaštite da nije kod kuće, obzirom da je samo "neka devojka" ulazila u njegov stan tokom noći.

Uživeo se u pretvaranje u Anđelu, kako bi sunce palo iza brda. Samo su ga ruke strahovito svrbele. Na poslu mu je, čak, i šef primetio da ih jako češe. "Šta je, promenio si kupku za devojčice nekom muškom, pa si alergičan?", - šef je pokušavao da ga isprovocira. Govedo matoro i smrdljivo, odćutaće mu i ovaj put. Nenaspavan od višečasovnog tumaranja gradom prethodne noći, samo je gledao kako da se makne iz redakcije na teren. Ne mora on da trpi nikoga, po najmanje, ovog majmuna. Preko dana je fotografisao na terenu, kako mu je bio raspored, a noću bi se oblačio kao žena i šetao ulicama Beograda.

Noći su, već, bile tople a narod se okuražio da ne ide u skloništa. To ga je ohrabrilo da izlazi samo kada je noć jako tamna, jer je sve više ljudi bilo na ulicama. Nosio je svoj lični fotoaparat. Nikad se ne zna kada će da ulovi dobar kadar. Preoblačenje u Anđelu davalo je višestruku dobit: izbegavao je vojne pozivare i pravio je fantastične fotografije Beograda. Uspevao je da se uvuče u samo srce Beograda, tamo gde ni jedan muškarac noću nije zalazio. Urednik je bio oduševljen fotografijama. Bile su bez konkurencije.

Bombardovanje je prošlo. Anđeline stvari je odložio nazad u ormar, sve sa ona dva para čarapa koje su glumele punoću brushaltera na njemu. Prošla je skoro cela godina. Nedostajao mu je adrenalin koji ga je radio, kada bi obučen kao žena, šetao ulicama osvetljenim noćnim svetlom. Jedva je čekao da padne mrak i opet isproba stvari iz kese sa dna ormara. I dalje mu je sve odgovaralo. Dokupio je samo šminku i počeo ponovo da bude Anđela. Osećao je neverovatno uzbuđenje kada bi, obučen kao žena, noću šetao ulicama. Usput su mu dobacivali vozači, đubretari, klinci koji su se vraćali iz provoda. Vrlo seksistički i vrlo ružno. Držao se polu mraka. Par noći nije nosio fotoaparat. Bilo je previše vruće. Sada je bio frilenser i svoje fotografije je prodavao mnogo bolje nego što je nekadašnja redakcija plaćala. Anđeli se sve više posvećivao. Uživao je u toj dvoličnosti, u dve osobe u jednom telu. Danju je bio On a noću Ona, ne redovno, samo kada bi osetio da želja stvara uzbuđenje u donjem stomaku.

Izašao je u šetnju, uobičajenom stazom kojom je Anđela šetala. Imao je naporan dan a noć je bila vrela, prava letnja. Seo je na klupu i prekrstio noge. Niodkuda se pojavio muškarac, na klupi preko puta njega. Nije obraćao pažnju sve dok nije dobio nepristojnu ponudu. U sekundi, prenuo se iz razmišljanja. "Koliko tražiš?", - pitao je brka sa druge klupe. Sva čula su mu se izoštrila, kao mački koja namiriši opasnost. Osetio je neverovatnu mešavinu uzbuđenja i gađenja. Ruke su ga svrbele kad god bi postao nervozan. Pokazao je dva prsta, bez reči. Brka je prišao i spustio dve crvene pored njega, zatim je stao ispred i otkopčao pantalone. Anđela je bila prilično vešta, kao da to radi svakodnevno. Sve u njemu je vrištalo a slatki talasi uzbuđenja su ga nosili kroz Univerzum. Brka je jako brzo bio gotov, zakopčao pantalone i nestao u mrak iz kog je, desetak minuta ranije, došao. Dve crvene su bile na klupi a u ustima čudan ukus. Ne neprijatan. Čudan. Popio je vode, na česmi u parku, zategao haljinu, i krenuo kući.

Pažljivo je skinuo Anđelu sa sebe. Nasmejao se, neopredeljen da li je osmeh gorak, iskren, manipulatorski. Bio je dan kao i svaki drugi, samo su u novčaniku bile dve crvene. Nije zarada bila izazov, već način kako ih je zaradio. Lako i bez mnogo truda, činilo se, na prvi pogled. Dani su prolazili. Nije trošio taj novac ni kad je ostao bez dinara. Iduće nedelje je ponovo otišao na isto mesto. Nikoga nije bilo. Osećao je nešto između razočarenja i uzbuđenja. Od kad je postao Anđela, promenio se. Stvari je počeo da gleda i iz drugih uglova, mekše, sa više razumevanja prema ženama. Radio je, izlazio, bio sa prijateljima i sa svojom devojkom. Ona je insistirala da se venčaju. Njemu nije padalo na pamet. Što zbog devojke što zbog sebe, jednostavno, nije bio i nikad neće biti spreman za brak. To bi značilo automatsku smrt Anđele. Previše mu je značila da bi je se odrekao. Na Anđelu mislim. 

Povremeno bi prešao u njen lik, poneo fotoaparat i šetao ulicama Beograda. Uživao je u moći da se drugima prikaže kao žena a ne kao muškarac od kog svi očekuju da bude jak, bez emocija, grub, sposoban.. Očekivanja su ga gušila. Fotografisao je svitanje, sa jednog od mostova. Razmišljao je o tome koliko život ima skrivenih strana, drugih uglova svetla, novih iskušenja u svakom danu. Pri dnu mosta, kod starih napuštenih vagona, uvek je bilo materijala za fotografije. Izabrao je lokaciju, našao savršen kadar a sunce je probijalo horizont. Vrisak ga je trgao. Pucanj, prvi pa još dva. Silueta koja je trčala između vagona i koju je uspeo da slika. Zatim je krenuo ka mestu odakle je, očigledno muškarac, trčao.  Ležala je sitna, mlada žena, očigledno upucana u nogu. Vrištala je, od straha i bola. "Ti si jedna od naših? Viđala sam te da se muvaš oko stanice. Beži, pre nego što se ovaj moj govnar vrati", - krkljala je između vrisaka. Jednom rukom je pritiskao njenu ranu, drugom zvao hitnu pomoć. Kao da je vozilo pod rotacijom stiglo za dva minuta. Nestao je između vagona. Češao je ruke, kao da šugu ima. 

Devojka je bila zbrinuta. Dok je svitao novi dan, pogledao je fotografije. Slika lika koji je izvršio ranjavanje bila je više nego dobra. Otišao je u Urgentni, i dobio informacije o ranjenoj devojci. Eto konačno neke vajde od karijere iz doba bombardovanja, još uvek je imao kontakte na koje je mogao da računa. Maja je bila dobro. Rekli su mu.. Da je hitna dovezla 5 minuta kasnije, bila bi mrtva. Razgovarao je i sa prijateljem policajcem. Fotografije je odneo u policijsku stanicu. Već su priveli osumnjičenog, lice odavno poznato policiji. Vratio se u krug bolnica. Kupio je flašu soka i krenuo u posetu devojci kojoj je spasao život.

Ležala je, prilično ošamućena od lekova. "Ko si ti?", - pitala ga je. "Ma, ja sam samo tuda prolazio, vidim kod tebe nema nikoga pa sam ušao...", - rekao je, dok je češao ruke. Kao da ga je đavo lično grebao. "Ti si me spasao?", - pitala ga je vrlo jasno. Nema kud. "Ko, ja? Ja nemam pojma ko si ti, nego sam samo šetao, znaš, sad je vreme za posete...", - nekontrolisano je lupetao. "Izgledao si kao žena. Da, ti si. Isto tako si češao ruke. Ne znam otkuda si se stvorio. Spasao si mi život. Ili, spasla si mi život. Hvala beskrajno", - rekla je devojka iz bolničkog kreveta. Univerzum se protresao. "Ma... Nije to ništa, nema za šta da zahvaljuješ, slučajno sam naišao. E, moram da idem sad pa evo ti moja vizit karta, ako ti nekad zatreba, ovo, ono...", - procedio je kroz zube i nestao niz hodnik.

Tog popodneva, stigla je jedna poruka od nje, a zatim još hiljadu i jedna. Posle sedam dana ju je izveo iz bolnice. Nije imala kud. Onaj skot, koji ju je u bolnicu i poslao, uzeo joj je sve pare. Da,  radila je najstariji posao na svetu ali da bi izdržavala još trojicu braće koji su ostali u selu, sa roditeljima. Studirala je i snalazila se. Nije očekivala metak u butini. Nema kud osim na autobus pa kući, u selo, u bedu iz koje je pobegla a ostalo joj je još samo sedam ispita do diplomskog. Nije mnogo razmišljao. Ponudio joj je da dođe kod njega, dok se ne snađe. Oporavila se i više nikad nije izašla na ulicu, da radi. Pomogao joj je da opet hoda, kupio sve što joj je trebalo, dao joj sobu da ima svoj mir i da uči iz knjiga koje joj je kupio. Čak joj je i majka došla u posetu. Priprosta žena koja je prihvatila priču da je Maja ranjena u kafanskom obračunu, u kafani u kojoj je radila kao konobarica, samo noćne smene. 

Nije joj prišao kao muškarac ženi. Brinuo je o njoj kao o ranjenoj srni. Dani su prolazili, jesen je smenila leto. Ispitni rok je završen sa sjajnim rezultatom. On je bio srećan, jer ga više nije čekao prazan stan. Ona je bila srećna, jer je brinuo o njoj kao niko do tada. U noći, kada je košava nosila sve pred sobom, tiho je došla do troseda na kom je noćima spavao skvrčen. Pričali su do jutra, o njenom bivšem načinu za izdržavanje i o Anđeli. Oprostili su jedno drugom grehe i prihvatili realnost. Jutro su dočekali zagrljeni, rešeni da se više nikada ne rastave.

Tog oktobra, njegova fotografija čoveka koji beži sa mesta zločina, obišla je svet. Dobio je nagradu o kojoj je sanjao. Ne mislim na konkurs. Mislim na to pile nežno i malo, koje se u njegov život ugnezdilo. I danas se mogu sresti kako šetaju zagrljeni, pred zoru, beogradskim ulicama. Svojoj deci su rekli da su se upoznali na moru, u Grčkoj. Anđelu nikada nisu pominjali. Život je vredeo više od svakog greha koji su počinili.

Foto: Internet

Comments

  1. Uf, malo gadljivo, ali jako. Ma moćno! Na kraju teksta, naježena do zla boga. I ne, nisu me svrbele ruke. 😂

    ReplyDelete
  2. Што би рекли "Живот пише романе", а овај овде написан је сјајан!

    ReplyDelete
    Replies
    1. Pohvala od koleginice blogerke puno znači. Hvala.

      Delete

Post a Comment

Popular Posts