Tužan kraj

Novi načelnik je želeo da upozna pacijente. Odeljenje psihijatrije nije imalo veliki kapacitet pa je upoznavanje kratko trajalo.

Kao i svakome pre nje, predstavio joj se a zatim je pitao ko je ona.
"Ja sam poznata ličnost, zar me ne prepoznajete? Mora da je zbog moje frizure. Ovde je odvratna voda i kosa mi je potpuno mekana, fuuuj", rekla je, samouvereno, kao da par dana ranije nije unakazila svoju prelepu crnu kosu tupim makazama.
"Da, ovde su svi poznati i slavni. Malopre su bili Aristotel i Nikola Tesla. Poznajete ih?", upitao je. Koketirala je sa svakim muškarcem koji je bio u njenoj blizini, od domara Žike do novog načelnika. Jedini kog nije pokušavala da šarmira je bio Jovan, krezubi tehničar. Živela je od pažnje. 
"Aristotela ne poznajem, lično, čula sam za njega a Tesla... To je onaj naučnik?", treptala je i kolutala očima istovremeno. 
"Ne, ne taj Tesla, ovaj gospodin tvrdi da je krojač", iskusno je skratio njenu predstavu.

Par puta je pokušavala da preseče vene. Ovoga puta, skinuli su je sa mosta. Klatila se na ogradi, koketirajući sa drugima tako što je jednom nogom kretala ka Dunavu, skoro potpuno sigurna, da će je neko primetiti i izvući ako skoči. A nije skočila, niti će. Takvi su samo željni pažnje i ne prave pitanje od koga će da je dobiju. Svaki pacijent bio je priča za sebe. Posebno ovi, koje doveze policija, prljave i vašljive. Oni, koji su imali razloge da se ubiju to nisu radili, oni koji ih nisu imali pokušavali su, vekovima je bio takav poredak. Eh, kada bih krenuo sa mosta da skačem, ne bih u vodu nego na beton, na siguricu, razmišljao je Jovan tehničar. Ustvari, čitao je nju. Bila je samo još jedna od priča koje se ponavljaju i koje nemaju kraj. Sve već viđeno više puta.

"Zašto ste ovde?", upitao je. Sirna crnokosa ženica bila je skupljena kao gusenica sve dok to nije čula a, onda, razvila je krila kao leptir koji je preskočio fazu čaurenja i postala aždaja.
"Znate... Ja sam zvezda, ja sam ime a ne bilo ko, ja sam uspešna i samo me budale, poput Vas, ne znaju. Ah, Vi mora da ste totalni anonimus, nisam Vas primetila ni na jednom poznatom eventu u ovom gradu. Moja super moć je da mogu sve što hoću! Šta je Vaša?", graknula je, praveći rukom flert pokret kao da drži čašu užasno kvalitetnog i skupog pića.

"Moja super moć je da u 14h izađem odavde", rekao je mirnim tonom. Naravno da je pročitao izveštaje svog predhodnika i da je znao sve što treba o svakom od pacijenata. Voleo je da ih upozna. Tako su ostvarivali poverenje, vrlo potrebno u odnosu svakog lekara i pacijenta. Ona je bila večiti neposlušnik. Odbijala je terapiju, bacala kutiju sa kolica, gađala je osoblje koje bi joj donelo dozu lekića od kojih je trebalo da joj bude bolje. Nije želela da joj bude bolje. Ako bi joj bilo bolje, više je niko ne bi sažaljevao, niko ne bi na nju obraćao pažnju, niko joj ne bi govorio da je najlepša jer sve to ne bi bilo iskreno. Nije bilo ni do sad, samo su ljudi, oko nje, znali da je bolje tako jer će biti mirna. Išli su joj "niz dlaku" samo da bi mirovala, da ne bi pravila skandale vadeći se na bolest. Neko bi morao da skuplja sve što pobaca, plati sve što po kafani polupa, neko bi morao da popravlja automobil, da pegla zapisnike i kiti crvendaćima neke ljude... Prijatelji su digli ruke od nje samo zato što je bila drska, nezahvalna i bezobrazna, umišljena diva kojoj se sve može a za hleb nije imala svakog dana.

Jedini, na koje je uvek mogla da računa, bili su tzv. "njeni prijatelji". Osobe koje su pristajale da joj tapšu samo ako su u tome videle lični interes. Kao i svi lešinari, čekali su trenutak kada će ona da padne sa svog zamišljenog trona. Uvek su bili spremni da likuju a zatim da se, javno,  naslade njenom lešinom. Gledala ih je kao armiju obožavalaca, baš ono što je želela da vidi. Da je neko voli. Da joj se neko divi. Da je nekome bitna i da će neko da joj donese cvet na sto ili na grob, kada je ostatak planete bude zaboravio. Više nikome nije bila bitna. Sve što je, u životu uspela da podigne, porušila je svojim nerazumnim ponašanjem. Svoj ugled, na prvom mestu. Svoju reputaciju lepe i pametne žene, obrazovane, elokventne, zanimljive. Nisu joj trebali neprijatelji gori od njenog Ega.

"Dakle.... Marija, jel tako?", oslovio je načelnik.
"Marina! Zovem se Marina, zar ne umete ni da čitate???? Oh, Bože, kakav idiot je lekar, nečuveno", zaletela se, sa idejom da vriskom podigne ceo sprat, da joj svi tapšu kao Kraljici. Predhodni načelnik joj je dodelio takav nadimak. Možda je imala potencijala za kraljicu, pre nego što je dopustila da bolest preuzme kontrolu.

"Šta ste hteli?", pitala je ledeno hladnim glasom.
"Hteo sam da Vam poželim prijatan dan. Jovane, ispratite gospođu do njene sobe, kako Kraljici dolikuje", rekao je i nasmešio se onako, monalizovski. Jovan je prišao načelniku i tiho, frfljavo rekao "Majka je nije volela". Počela je da vrišti, da se bacaka po podu kao kečiga izvađena iz Dunava. Jovan je imao 3 kubna metra. Da je hteo, obuzdao bi je jednom rukom. Pokušala je da ga ugrize, ovaj put za nogu. 

"Sačekajte da Kraljica završi i ispratite je. Ne dolikuje joj ovakvo ponašanje, zar ne?"
Umirila se ekspresno. Ustala je, otresla imaginarnu prašinu sa sebe, popravila je nevidljivu krunu i krenula ka svojoj bolničkoj sobi. Krezubi Jovan je ponovio načelniku "Majka je nije volela", i produžio pored nje, čudno vukući levu nogu.

Uveče je pronađena na podu, ugušena svojim zubima. Crvena fleka, na zidu bolničke sobe ukazivala je na to da je puno puta udarila glavom o zid, izbila sebi par zuba koje je progutala, ugušila se i tako završila svoj život. Bez publike i aplauza. Film u njenoj glavi, u kome je bila glavna glumica, taj niz groznih slika, kajanja, mržnje sebe i ostatka sveta... Konačno je prestao.

Kada su je izneli, načelnik je pozvao domara da odmah dođe. Teško je oprati zid kada kreč upije krv. Mora da se guli sve do cigle.





foto: Internet/Pixabay



* Ime i lik su izmišljeni...



Comments

Popular posts from this blog

Đurine vragolije

Bez šećera

O trulim jabukama