Um, drum i ostalo

Za brak, u kome nismo ispunjeni, srećni i zadovoljni, postoji više rešenja. Od konsultacija bračnog terapeuta, promena na ličnom planu, pokušaja da se oživi ono zbog čega smo ušli u brak i mnogih drugih pa sve do razvoda.  Ne prihvatam rečenicu "Bolje dobar razvod nego loš brak". Ne postoji dobar razvod. Ne postaje se srećan, posle razvoda. Niko, ni razvedeni parovi ni njihova deca, posle razvoda nije isti kao pre. Razvod je krajnje rešenje bračne zajednice, kada iscrpimo sve što možemo i umemo. Čuda savremene tehnologije i brz ritam života dovode do lakšeg upoznavanja ljudi koji traže "svoje polovine". Ja sam od onih koji zastupaju tezu da smo svi celine i da, samo takvi, možemo da se pronađemo. Nismo mašinski sklopovi kojima fale delovi iako mnogi, koji su još u braku, traže osobe koje će da popune praznine u njihovim životima. Ako među partnerima nema kvalitetne komunikacije, dobrog seksa i želje da zajedno nastave život, pojava trećeg lica neće...

Ženski rod, u Srbiji, naučen je da preživljava. Ne da živi. Mi, koje smo odrastale u vreme turbulentnih devedesetih, morale smo da postanemo ratnice. Ne one bukvalne, više žene koje umeju da se snađu i prežive u svakoj situaciji. Od onih, kad nije bilo materijala za naše ženske potrebe pa smo se dovijale kad bi, u nekoj seoskoj radnji daleko od Beograda, pronašle vatu i bezdušno pokupovale, da se nađe jer je kriza i nema. Bilo je momenata, u našoj istoriji, kad su dezodoransi i sapun bili luksuz gori nego posle II svetskog rata. Preživele smo, i inflaciju i ratove i svašta, uz redovan život, školovanje, odrastanje. Od malih nogu smo učene da radimo, učimo, pomažemo u čišćenju kuće, kuvamo, idemo na treninge, da se raspadamo od umora jer smo žene i tako treba. Sada, sa 50 godina, znam da tako ne treba. Detinjstvo smo osetile do polaska u školu, posle toga su se obaveze nizale svakodnevno. Neću i ne mogu, ne umem... To nisu bile poželjne reči, niko nije pitao da li umem i hoću ne...

Život, usponi i padovi, bol u grudima, mamografija. I kvržica. Dosadnu jesen, pre par godina, jedna kvržica je učinila prilično dinamičnom i neizvesnom. Hitan uput hirurgu onkologu, snimanja, čuda i doktorkin zamišljen pogled. "Za pola sata je konzilijum, pravo niz hodnik, levo pa se vidimo kad izađete". Izbauljala sam iz ordinacije, predala lekarsku dokumentaciju, izašla i zapalila cigaretu. Šta je, da je, samo da tih pola sata do konzilijuma prođe što pre. Sedela sam na zemlji, pod kestenom, u bolničkom krugu. Sa hiljadu miliona misli u glavi. U 11h sam ušla u hodnik u kom zajedno plešu život i ono drugo. Levo su pacijenti koji čekaju konzilijum. Desno je hodnik ka hemioterapiji.  Levi uplašeno gledaju u desne, koji tiho dolaze i odlaze. Desni ne obraćaju pažnju na leve, oni su to prošli već. Valjda je neko primetio da nisam sva svoja pa sam sela, da bih, ubrzo, ustupila mesto nekom starijem. A pod pod nogama, kao da je mašću bio premazan, samo se migoljio i bežao,...

Tačno, posle dvosatnog roditeljskog pre par dana, lično sam se uverila na šta liči školski toalet. U istu školu sam išla pre 35 godina, kad je bila nova pa znam kakav potencijal ima. Ili je imala, pred kraj prošlog veka, pre digitalizacije i ostalih zacija, dolazi kanalizacija kao jedna od infrastrukturnih neophodnosti za ljudski rod. Nastavnici su u panici od elektronskih dnevnika, ne retko ih nazovu električnim dnevnicima i mnogo se plaše da ne okinu klik na pogrešno mesto. Dok ne iznabadaju sve što moraju, kao i lekari koji više kuckaju sa dva prsta nego što imaju vremena da se posvete pacijentu, doći će neki novi klinci kojima će to biti smešno. Umesto pdf udžbenika, imamo n izdavača i programa i koječega obaveznog da se kupi, tu oblast niko nema interes da digitalizuje. Što bi, ionako sve to ide preko kičme đaka, bukvalno. Natovari na đaka, i fizički i u smislu učenja, da piše i briše dok ne obnevidi. Posebno roditelji vole da brišu znanje predhodnih vlasnika udžbenika. Kao n...

Ne volim šminku, bar ne u obliku u kom se danas to sve nanosi. Lepa žena lepe duše nema potrebu da ističe lepotu. Vidi se i iz stava i iz manira. Ne postoji kozmetika koja će, od zle i maliciozne, da napravi dobru dušu. Samo će da zamaže fasadu. Sve je to stvar ličnog doživljaja lepote. Poštujem i one što mažu hajlajtere i bronzere i prajmere i koješta. Svako ima i lice i dupe, pa neka neguje kako misli da treba. Slučajno mi pade na pamet ta tema, dok sam sebi pravila kafu, jednog lenjog letnjeg jutra. Onakvog, kad je samo njegova bela majica dovoljna da istakne lepotu, dok se ćuti u kafi. Nirvanu je prekinuo poziv sa nepoznatog broja. Znate ono stanje koje nema ime, kada vas iz totalnog blaženstva i mira cimne zvuk vibracije telefona... Kad vidim nepoznat broj, odmah pomislim da se neko od mojih roditelja izgubio na putu od prodavnice do kuće, pao i slomio kuk. Sa druge strane, cvrkutavi glas.  Posle par rečenica i jednog srka kafe, shvatih da nepoznato devojče nudi šmink...

Povremeno pratim srpske blogere. I "blogere". U roku od par dana, kod četvoro su se pojavili tekstovi o njihovim bolestima. Šta tu nije čudno? Trend žrtve. Egoizam i narcizam. Prateći novinske naslove, koji obiluju scenama nasilja senzacionalistički opisanim, stekla sam zaključak da je, opisivanje sebe kao žrtve, odlična zabava. Pisac se prikazuje u stilu "jadan ja". Fantastičan lepak za empatiju i "znam kako ti je, i ja sam jadan" iz ugla čitaoca. Svako, zdrave pameti, pomislio bi da tu nešto nije u redu ali trend jadnih žrtava napada sa svih strana. Suština je u tri aspekta: - Privući pažnju mase, posebno žena. Poznajući muški način razmišljanja, znam koliko se ne pale na jadnost osim onih koji su tako vaspitani, da žena pišti a on da bude spasilac. Mali igrokazi za dva glumca, jeftine predstave za familiju, to je OK. Kada publiku čine žene, super se spoji njihova jadnost sa jadnošću "blogerke" i super im je tako udruženim, ne voljenim...