Um, drum i ostalo

Super smo mi. Moj muž je jedan vredan, umešan i vešt muškarac. Tata je me naučio da muškarac mora da ume da detektuje kvar, uradi sitne kućne popravke, brine o automobilu i kući jednako kao i o ženi. Ako bih to primenila, kao pravilo, na brakove oko nas shvatila bih da su neke žene baš u lošoj situaciji, obzirom na pregorele sijalice i škripave pragove. Žarko puno radi. Od kad je posao prebacio u Beograd, čini mi se da radi više i duže nego dok je bio u Pančevu. Nikad to nisam dovodila u pitanje. Posao je da se radi odgovorno ili nikako. Najgore je uradili nešto polovično. Meni se svidelo da budem domaćica u našem domu. Ne mili mi se da idem na posao. Začas smotam pitu ili napravim nešto slatko. Gde ima ljubavi, ništa nije teško ni nedostižno, čak ni kuvarici kao što sam ja. Od samog početka, Žarko je shvatio da sam ja jedna skroz praktična osoba. Da ne bismo duplirali kilometražu po Beogradu, u dve rečenice se dogovorimo gde da se nađemo, gde da ga čekam. Moje prijateljice ...

Pre 45 godina, mislila sam da su makarone sa sirom najveće zlo koje može da snađe čoveka. Kada bi, na vratima mog vrtića u Studentskoj, pisalo da su na meniju makarone sa sirom, dobijala sam napade anksioznosti ka panici. Svim silama sam molila roditelje da me ne ostavljaju u toj groznoj ustanovi. Na njihovo iznenađenje, otkud sad pa to, previjala sam se od stomačnih bolova izazvanih samom pomisli na makarone sa sirom u metalnom tanjiru. Sir je bio dozlaboga kiseo i gadan. Makarone onako bledunjave, sve zajedno kiselo i grozno. Znam, gladna deca u Africi ne bi imala primedbe ali ja, mala debela Sremica, to nisam mogla očima da gledam. U našoj kući je uvek bilo ljubavi i ukusne hrane. Da nije bilo tog kiselog sira, možda bi sve dobilo drugačiji smisao ali, u limenom tanjiru, sa šoljom mlakog čaja, takav obrok je bio ravan katastrofi. Mojim roditeljima nikako nije bilo jasno kako, od kuće, krenem zdrava a pred vrtićem me naprasno sve zaboli. Ne znam da li je to bila praksa i na ...

Kada smo, na početku braka, izmenjali stanove sa mojim roditeljima, otišli smo na različite krajeve grada. Pokazalo se kao odlično jer nema bolje roditeljske zabave nego zabosti nos u mladenačko dvorište, tek da se prokomentariše da će supa da pokipi ili da škripe vrata. Žarko i ja smo odrasli ljudi. Ne trpimo baš zvocanje, zato sam sigurna da ga u našem braku nikad neće biti. "Samo da kažem" svesno ne želimo.  Još uvek smo razmenjivali kutije sa stvarima, nešto moje je greškom otišlo u stan mojih roditelja, od letnje garderobe me je delilo 14 kilometara gradske gužve, dva tiganja za palačinke su bila u maminom stanu. Da ne bih maltretirala muža, odustala sam od razmene i prenošenja u torbama, kroz gradski prevoz. Uvek sam se grozila žena koje vukljaju torbe po busevima. Može da se živi i bez tiganja. Moji roditelji su bili oduševljeni svojim novim stanom. U osmoj deceniji, prvi put su bili sami kao mladenci. Za razliku od njih, mi smo bili oduševljeni ali je uvek bilo d...

Suština braka je komunikacija. Oni, koji su dugo u braku, mogu da posvedoče da ih je priča podizala kada bi brak upao u probleme. Oni, koji su se razveli, reći će da je početak kraja bio kada su prekinuli da komuniciraju.  Komunikacija nije samo govor. Naša tela govore jasnije nego reči koje smišljamo. Koliko nekoga poznajemo, na primer svog muža, najbolje ćemo znati po onome šta nam govori kad ćuti. Uz muža sam dobila novi komplet "prijatelja", njemu bliskih ljudi sa kojima se družio mnogo pre nego što smo se nas dvoje pronašli. Tomići, fini par, zategnuta gospoja i buckasti gospodin, Žarku su bili prijatelji još iz Pančeva. Nismo ih često viđali, na moju radost. Gospođa Tomić je bila odlična glumica i manipulator. Večito nadrndana do jednog susreta na večeri kod nas. Zajedljivica nije maltretirala svog muža, Žarkovog dragog prijatelja. Smejala se, uzdisala je i slatko mrmala bačku štrudlu sa slatkim sirom. Nije da se hvalim šta sve umem nego se meni jela pa sam n...

Sasvim običan dan. Našla sam se sa mužem posle posla i krenusmo ka kući. Nikada nisam imala problem da se naviknem na "muž" opet. Sve što je bilo u prvom braku, ostalo je u prvom braku, i dobro i loše. Definitivno je da život ima više epizoda a moja, vrlo zanimljiva, počela je u drugom braku. Da, nas dvoje smo lonac i poklopac, krpa i zakrpa, jastuk i jastučnica. Dvoje različitih, koji funkcionišu kao ravnopravni partneri. Da se vratim na povratak kući. Naravno, natovarena kesama i torbama iz nabavke, u autu sam držala kesu sa salamama i mesom baš na krilu. Večiti strah da će nešto da ispadne i ode pod sedište i usmrdi se kao krompir onomad. Odjednom, BUP! Neki odvratan zvuk, dok je On parkirao. Izašli smo iz auta i ja sam videla ništa. Magla i smog su progutali Beograd. "Šta se desilo?,"- pitala sam. Zvučalo je kao da smo se sudarili sa slonom. "Točak je upao u šaht", - odgovorio mi je, vidno besan. "Sedi na haubu". Kratko i jasno....

Kad sam bila mala, katolkinji Jelici sam poželela srećno Badnje veče. Bila je ljuta, skoro uvređena.  "Moj Božić je bio i prošao a tvoj me ne zanima", reče mi, drsko. Pa dobro, pomislih... Ne mora da te zanima. Poželeh ti sve najbolje, zbog mene. Moja je želja bila da njoj sve bude dobro i uopšte nije morala da se slaže sa njenom željom. Kao slučajno, svratila je to veče do nas. Nismo slavili, u našoj kući religija nije bila neophodna kao filter do Boga. Svako od nas, shvatao je Božić na svoj način. Baba i mama, kao narodnu tradiciju i lepe običaje, tata kao dan kada posećujemo njegovu familiju a ja sam bila ni tamo ni ovamo. U to vreme, mnogo sam slušala radio. TV me nikad nije zanimao. Boga sam zamišljala kao nekog dugoprstog, koji upliće muziku i priču van vremena i prostora i šalje ih u radio. Mislila sam da tako komunicira sa nama sa ove strane oblaka. Ni jedna umetnost me, nikada, nije dotakla kao božanstvena muzika. Muzikom sam komunicirala sa kim god sam že...