Dan kada sam odrasla

Pre 45 godina, mislila sam da su makarone sa sirom najveće zlo koje može da snađe čoveka.

Kada bi, na vratima mog vrtića u Studentskoj, pisalo da su na meniju makarone sa sirom, dobijala sam napade anksioznosti ka panici. Svim silama sam molila roditelje da me ne ostavljaju u toj groznoj ustanovi. Na njihovo iznenađenje, otkud sad pa to, previjala sam se od stomačnih bolova izazvanih samom pomisli na makarone sa sirom u metalnom tanjiru. Sir je bio dozlaboga kiseo i gadan. Makarone onako bledunjave, sve zajedno kiselo i grozno. Znam, gladna deca u Africi ne bi imala primedbe ali ja, mala debela Sremica, to nisam mogla očima da gledam.

U našoj kući je uvek bilo ljubavi i ukusne hrane. Da nije bilo tog kiselog sira, možda bi sve dobilo drugačiji smisao ali, u limenom tanjiru, sa šoljom mlakog čaja, takav obrok je bio ravan katastrofi. Mojim roditeljima nikako nije bilo jasno kako, od kuće, krenem zdrava a pred vrtićem me naprasno sve zaboli. Ne znam da li je to bila praksa i na drugim mestima ali, na vratima vrtića, svakog dana je bio istaknut jelovnik samo za taj dan. Makarone sa sirom su bile motiv da naučim da čitam. Možda baš i nisam čitala tečno i ispravno ali sam umela da prepoznam tekst i dignem dreku najstrašniju. Problem je bio gde da me ostave, kad me boli uvo/stomak ili nešto treće, što se ne vidi spolja.

Zahvaljujući makaronama sa sirom, taj dan sam provodila sa mojom bakom zvanom Majka, Sremicom koja se na reč baba nije odazivala. Ja sam se pravila bolesna a ona me je, kao, lečila praveći mi šta god poželim. Ne znam koliko dugo je igrala ta moja predstava ali znam da je izuzeće iz vrtića, u makaronskim danima, bio pravi pogodak. Do skoro sam se grozila kad god bi ih neko pomenuo. Ne daj Bože da ih vidim u jelovniku ili nečijem tanjiru, pokrenule bi se sve vrtićke aveti. 

Večeras nisam imala baš neki izbor u frižideru. Malo ovoga i malo onoga od predhodne nedelje, najviše sira. Pomislih... Što da ne napravim makarone sa sirom? Sama sam se sebi smejala. Verujem da mi je izraz lica bio kao kad sam imala 5 godina, bljak i grozno i sve tako. Malo po malo, sabrah sastojke, ubacih u rernu i nastade večera. Lagala bih da je bilo lako da ih stavim u svoj tanjir. Duhovi prošlosti su se kezili a ja sam im pretila proterivanjem iz moje kuće. Sebi sam obrazložila da to nije onaj sir, od pre 45 godina, da je ovo moj dom a ne vrtić u Studentskoj, da nemam čega da se plašim.

Prvi zalogaj je bio izazov. Savladati strah i predrasudu, bio je osnovni cilj. Same makarone su odlične i to priznajem. Dok sam večerala, duhovi prošlosti su se razišli. Za njih više nije bilo kiselog sira. Pobedila sam samu sebe i odrasla. Sad sam konačno velika i znam da ništa, što mi ne prija, ne moram i da je sasvim OK reći "Neću" svemu i svakome. Makarone sa sirom sam savladala. Ostaje još da, u praksi, potvrdim odbijanje kiselih makarona, kiselih osmeha, kiselih ljudi i kiselog posla. Ne mogu sve večeras. 

foto: u mojoj kuhinji, moja tepsija