Priče iz drugog braka II

Suština braka je komunikacija.

Oni, koji su dugo u braku, mogu da posvedoče da ih je priča podizala kada bi brak upao u probleme.

Oni, koji su se razveli, reći će da je početak kraja bio kada su prekinuli da komuniciraju. 

Komunikacija nije samo govor. Naša tela govore jasnije nego reči koje smišljamo. Koliko nekoga poznajemo, na primer svog muža, najbolje ćemo znati po onome šta nam govori kad ćuti.

Uz muža sam dobila novi komplet "prijatelja", njemu bliskih ljudi sa kojima se družio mnogo pre nego što smo se nas dvoje pronašli. Tomići, fini par, zategnuta gospoja i buckasti gospodin, Žarku su bili prijatelji još iz Pančeva. Nismo ih često viđali, na moju radost. Gospođa Tomić je bila odlična glumica i manipulator. Večito nadrndana do jednog susreta na večeri kod nas. Zajedljivica nije maltretirala svog muža, Žarkovog dragog prijatelja. Smejala se, uzdisala je i slatko mrmala bačku štrudlu sa slatkim sirom. Nije da se hvalim šta sve umem nego se meni jela pa sam napravila. Što se štrudli tiče, na sve kompromise pristajem ali ćoškovi su moji. 

U trenutku kada sam otišla u kuhinju po još salveta, stigao je i Žarko po još dva piva.

"Draga, da li vidiš kako se gospođa promenila? Neprepoznatljiva je. Više ne maltretira ovog kukavca", - reče Žarko.

"Da se kladimo u gajbu 'ladnog da je našla švalera?"

"Tebi uvek padne na pamet radikalan razlog. Možda je samo dostigla viši nivo svesti", - reče moj muž. E, sva mi je ekstra svesna, naprasno! "Jesi li video kako je merkala još jedno parče štrudle ali ne sme da se ugoji, novi macan će da je kritikuje", - progovorila je zla žena iz mene. Vratili smo se u dnevnu sobu. Tomić je čekao novo pivo a Tomićka je očima gutala sledeće parče štrudle.

"Šta ima kod Vas novo? Drago mi je da ste dobro raspoloženi i veseli, kao da ste veliko breme briga odbacili. Odajte nam tajnu Vašeg dobrog raspoloženja", - rekla sam, dok sam uzimala još jedno parče štrudle. Pa, ne mogu ja samo okrajke, šta ako sredina nije dobro pečena? Tomićka glasno prevrnu očima a Tomić me je dočekao na volej. "Moja žena se mnogo promenila od kad ide na jogu. Da, ni ja nisam verovao koliko ta joga njoj znači ali posle svakog treninga ona doleprša kući, sa velikim osmehom", objasnio je i kucnuo čašu sa Žarkom, da nazdrave. "Zamislite da je ne mrzi da dolazi u Beograd samo zbog joge, je li tako, dušo?", - štipnuo je za zategnuti obraz. Ko zna koliko evra je koštala ta plastifikacija njenog lica. 

"Znate.... U jogi sam pronašla spas. Oporavila me je i fizički i psihički, nestala su nesvestica i nesanica, imam mnogo više energije..." Oči su joj se caklile dok je pričala o jogi. Išla sam i ja, onomad ali nisam baš bila kao tek procvali cvet. Više kao... Ušinuta, onako po srpski rečeno. I dalje je merkala štrudlu koja je, lagano, nestajala sa ovala. "Oh, pa Vi ste se baš preporodili, a gde idete na jogu?" Zbunila sam je tako da je izdeklemovala adresu i termine, kao pesmicu. Žare poskoči sa stolice... "Sjajno, eto i nas na sledećem času. O jogi su mi svašta pričali, te nemoj jer ćeš morati da postaneš vegeterijanac, te nemoj jer to nije sa naše strane sveta, baš sam radoznao da probamo žena i ja!"

Nije moj Žarko imao lošu ideju, ni malo. Svima nam se svidelo osim gospođe Tomić. Namah je zabolela glava, toliko jako, da su morali da krenu kući. Ni štrudlu nisu pojeli, moraćemo sami. 

"Žarko, zar ti stvarno želiš da ideš na jogu?", pitala sam, u neverici. Žarko i joga... Ne, nikad ne bih ni pomislila. 

"Što da ne, ako je ova mogla da prestane da bude drkljava, šta nas košta da probamo? Lepo žena reče da je prvi čas besplatan. Nego... Da li i ja moram da obučem helanke?", - zabrinuo se. 

Da nije telefon zapištao, ne bismo se ni setili da treba da idemo. Helanke i ja nismo bile baš prelepa kombinacija, malo mi se struk proširio pa su diskretno spadale kad se sagnem a Žarko je poneo najnoviju trenerku. Puni samopouzdanja, otišli smo na tu jogu. Moj muž bio je najbolji frajer. Instruktor mu nije bio konkurencija. Kvazi Apolon nosio je helanke, normalno. Po mom skromnom mišljenju, bolji frajer bi bio da nije isticao ono što nema ali hajde, tu smo zbog telesnog i duševnog balansa i mira u nama.

Sa par minuta zakašnjenja, došla je i gospođa Tomić. Nije nas ni primetila, njen fokus je bio na Apolonu. Počeli smo sa lakim asanama, toliko jednostavnim za izvođenje da je Žarko uspeo da mi šapne da nije uopšte naporno ni teško. Osim gospođi Tomić, pored koje je instruktor bio na maloj udaljenosti. Uvek su me plašile žene kojima helanke landaraju. Možda zato što su, na meni, uvek bile maksimalno rastegnute. Provalio Apolon da se nismo umorili pa nam dade neki ušinutis, jedva smo se povratili. Mi smo ljudi u ozbiljnim godinama i fleksibilnost nam nije jača strana. Radili smo šta smo mogli, čini se da smo više pažnje poklanjali gospođi Tomić i Apolonu. Jedna od asana bila je samo za iskusne jogine. Skoro svi smo gledali sa kojom lakoćom je izvode insturktor, Tomićka i još dve devojke. 

"Au, vidi što se zacrvenela kao da će da prsne", - tiho mi je šapnuo muž.

Tomićka je bila na granici fleksibilnosti. U sali tajac, sve dok joj se ne omače prdež tako glasan da je pauk ispao iz svoje mreže, prepadnut. Prolomio se kao grom iz vedrog neba. Apolon se odmakao i prišao onim devojkama. Razumljivo potpuno. Otrčala je u toalet. Izgleda im je pukla ljubav, istovremeno.

Na putu od svlačionice do auta, Žarko se zagonetno smeškao.

"Ženo, šta kažeš, da li posle ove istočnjačke vratolomije bolje ide pica ili roštilj?", okice su mu vragolasto žmirkale. Ja, kao u čudu, pa jaoooo, pa sad smo sagoreli kalorije pa nema smisla.... "Skreni desno, bolje ćevapi sa lukom. I tucanom ljutom. I pivo. Meni crno, normalno". 

"Ljubavi, jel' veliko?", - namignuo mi je.

Tomići nam više nisu dolazili. Od drugih Pančevaca čuli smo da je Tomićka postala prava zmijurina, večito nadrndana, da je maltretirala sirotog Tomića kako je stigla. Izgleda ništa njoj ta joga nije pomogla da se izbalansira.

foto: Pixabay/Internet