Suve kajsije

Kad sam bila mala, katolkinji Jelici sam poželela srećno Badnje veče. Bila je ljuta, skoro uvređena. 

"Moj Božić je bio i prošao a tvoj me ne zanima", reče mi, drsko.

Pa dobro, pomislih... Ne mora da te zanima. Poželeh ti sve najbolje, zbog mene. Moja je želja bila da njoj sve bude dobro i uopšte nije morala da se slaže sa njenom željom. Kao slučajno, svratila je to veče do nas. Nismo slavili, u našoj kući religija nije bila neophodna kao filter do Boga. Svako od nas, shvatao je Božić na svoj način. Baba i mama, kao narodnu tradiciju i lepe običaje, tata kao dan kada posećujemo njegovu familiju a ja sam bila ni tamo ni ovamo.

U to vreme, mnogo sam slušala radio. TV me nikad nije zanimao. Boga sam zamišljala kao nekog dugoprstog, koji upliće muziku i priču van vremena i prostora i šalje ih u radio. Mislila sam da tako komunicira sa nama sa ove strane oblaka. Ni jedna umetnost me, nikada, nije dotakla kao božanstvena muzika. Muzikom sam komunicirala sa kim god sam želela. Odgovori mi nisu bili neophodni. Muzika je bila i ostala sfera za sebe, negde između litosfere i atmosfere. Ako je ne bih čula iz zvučnika, svirala je u mojoj glavi, samo za mene. Nikad nisam bila brbljiva. Moj unutrašnji mir i muzika stvarali su moj svet.

I te davne januarske večeri, bila sam pored svog radija. Nismo se razdvajali, nekada bi ostao u krevetu, pored mene, cele noći a nekada nisam htela da spavam, da ne propustim čaroliju iz te kutije. Moj najsvečaniji životni trenutak je bio kada sam ušla u zgradu Radio Beograda. Mermerno stepenište, svečano, divno... Mnogi, naizgled, važniji trenuci mi nisu bili toliko sveti kao ulazak u studio. Da sam umela pametnije da biram, izabrala bih da radim na radiju, zauvek.

Naš mali stan je mirisao na suve smokve, šljive i pomorandže. Imali smo peć na naftu. Po njoj bi ređali kore od pojedene pomorandže. Nekad bi, čak, i po koji kesten ispekli. Ona je došla, neko od mojih joj je otvorio vrata i sela je pored mene. Nismo pričale. Oko nas je bila muzika ispletena sa mirisima zime, suvog voća i naftarice. Njeni su bili bogatiji, grejali su se na struju. "Moja mama kaže da vi imate jednog boga a mi drugog, zato imamo dva Uskrsa i Božića...", šaputala je. Bilo mi je drago što je tu.

"Jel ih tvoja mati poznaje?", pitala sam znajući odgovor. "Ne, naravno, tako je njoj rekla njena baka..."

"Ah, ako je baka tako rekla, mora da je tako. Posluži se, ako voliš suvo voće, mi ga kupujemo samo za Božić", rekoh, dok sam joj dodavala tacnu. Stidljivo je uzela suvu smokvu. Baš onu koju sam ja htela, koja je izgledala lepše od svega ostalog na tacni. Ipak, gost ima prednost i gost se služi onim najboljim. "Šta misliš... Da li se moj bog sad ljuti jer sam kod vas i slavimo vaš Božić?", pitala je. Pomislih, ljutim se samo ja jer si smazala najlepšu smokvu iz pakovanja, lično sam je stavila na tacnu i žao mi je što si bila brža od mene. "Ne verujem", rekoh. "Mislim da ima pametnijeg posla".

"Kakvog posla može da ima bog?", nasmejala se a sitne semenke iz suve smokve bile su joj svud po zubima. "Naravno da ima posla i to puno. Zamisli samo koliko ljudi, u ovom trenutku, moli boga da ozdrave ili da dobiju 5 iz matematike, odu na more ili tako nešto bitno? Zamislila se i sledeću suvu smokvu je prinela ustima. "Ima smisla. A šta misliš, da li i oni koji ne slave Božić uopšte, mogu da upoznaju tvog i mog boga? E, na to već nisam imala odgovor. "Hajde da zovemo Muniru, ako je njeni puste neka dođe". Munira je živela u vešernici na mansardi, sa mnogo braće, majkom, nanom i nekim za kog su pričali da joj je otac a ja sam bila uverena da ona nema oca, da su je rodile baba i majka jer su sve tri neverovatno ličile. Otišle smo liftom do 5. sprata i još jedan peške. Otvorio je jedan od njene brkate braće, namrštene opasne face. Munira se smejala, kada je videla koliko smo se uplašile. "Hajde, dođi do nas, Badnje veče je", rekoh joj. Opet joj je osmeh bio prepun belih zuba. "Mi smo Muslimani, mi nemamo Božić", reče. "Zato te i zovem, da podelimo ovaj naš". Jelica, odnekud, izvuče još jednu suvu smokvu. 

Sve tri smo se spustile niz stepenice, do našeg stana na 3. spratu. Večera je bila postavljena i za naše slučajne gošće. Baba nije izgovorila Očenaš. Da li da se one ne uvrede, da li da se taj naš bog ne naljuti, uglavnom, bilo je mnogo svečano i lepo. Podelismo, to veče, našeg boga i onima koje imaju neke svoje bogove, privremeno zauzete ispunjavanjem nečijih prečih želja. Očenaš je, tako, otišao sa našeg božićnog stola i nije se vraćao. A one suve smokve.... Nestale su pod zubima mojih gošći. Srećom, suve kajsije nisu dirale. Njih je bilo, tek, par komada. Boga smo podelile a sve suve kajsije su bile samo moje. Tek za par dana sam saznala da smo ih dobili od Munirine nane, kad je vratila tanjirić što smo joj odneli štrudlu sa makom. Da zasladimo Božić, rekla je mojoj baki.