Priče iz drugog braka IV

Super smo mi.

Moj muž je jedan vredan, umešan i vešt muškarac. Tata je me naučio da muškarac mora da ume da detektuje kvar, uradi sitne kućne popravke, brine o automobilu i kući jednako kao i o ženi. Ako bih to primenila, kao pravilo, na brakove oko nas shvatila bih da su neke žene baš u lošoj situaciji, obzirom na pregorele sijalice i škripave pragove.

Žarko puno radi. Od kad je posao prebacio u Beograd, čini mi se da radi više i duže nego dok je bio u Pančevu. Nikad to nisam dovodila u pitanje. Posao je da se radi odgovorno ili nikako. Najgore je uradili nešto polovično. Meni se svidelo da budem domaćica u našem domu. Ne mili mi se da idem na posao. Začas smotam pitu ili napravim nešto slatko. Gde ima ljubavi, ništa nije teško ni nedostižno, čak ni kuvarici kao što sam ja.

Od samog početka, Žarko je shvatio da sam ja jedna skroz praktična osoba. Da ne bismo duplirali kilometražu po Beogradu, u dve rečenice se dogovorimo gde da se nađemo, gde da ga čekam. Moje prijateljice se, obično, sa muževima nalaze kod šoping centara. Ređe kod muzeja ili pijaca, domova kulture. Nekih kultnih mesta više nema, u našoj varoši i to mi baš predstavlja problem u orjentaciji. Rekla bih mu da ga čekam kod knjižare Kultura ali te knjižare nema bar 20 godina. Nema ni mnogih kafana a tata me je naučio da su kafane važne skoro kao spomenici. Kafane su postale kafići i banke. Spomenike još ne ruše a problem je što svi spomenici liče, do pola torza na mermernom stubu pa ti pogađaj ko je ko. Šanse za mimoilaženje su veće nego šanse za pronalaženje. Sve je manje pravih i pouzdanih orjentira.

U povratku sa posla, često nam se ukrštaju putevi i svi dogovori su postali "Čekaj me kod Joce" za 5 ili 15 minuta, u 18h kod Joce i tako. U pitanju je vulkanizer blizu naše ulice. Ni pekara, ni prodavnica obuće nego vulkanizer. Onako, baš super mesto da u mraku čekam muža da dođe po mene, nema boljeg. Joca nam je postao kao semafor. Sve prostorne odrednice postale su "Ispred Joce", "Na 200m od Joce". Ne mogu da kažem, zanimljivo je tu stajati nego je malo blam, od ljudi koji tu rade. Ispadne da sam radoznala i da virim unutra a, ustvari, samo čekam muža. Neprijatno je bilo po malo, sve dok me neki lik nije pitao zašto tu stojim.

"Tražim muža", rekoh.

Čovek me je dobro pogledao i konstatovao: "Nećete ga tako naći".

Valjda je mislio da sam neka lujka što stoji na ulici i vreba nekog da je oženi.

"Ma, ne, imam ja svog muža nego čekam da naiđe"...

Odustao je i vratio se svom poslu. Trudila sam se da nikad ne smetam momcima, da se pomerim u stranu, da mirno sačekam Žarka i nestanemo u tamu noći beogradske. Da ne grešim dušu, nikad nisam čekala duže od 7-8 minuta. Bar da imaju neki izlog, da se ogledam... Nije baš zanimljivo stajati pred vulkanizerskom radnjom. Tačnije, nije bilo, sve do jedne letnje večeri kada sam, naravno, čekala muža na tom mestu. Momci, koji rade kod Joce, vredni su kao pčelice. Nije baš kao u pit stopu Formule 1 ali jako poštujem zanatlije. Meni su svi oni Joca.

Da ne pominjem one koji su, lagano, prolazili pored mene kolima i, kroz prozor, pitali "Pošto...", na to se nisam obazirala. Ako je moj Žarko rekao da čekam kod Joce, onda je to dovoljno bezbedno i nema brige. Veliki sivi džip se zaustavio tik pored mene. "Au, ako krene neki mafijaški ulični obračun, ima da me pokose rafalnom paljbom, neću stići ni da primetim", pomislih. Izašao je momak od oko 30 godina, sav preplanuo, doteran, grešno mirisan, u onim mokasinama što ih samo u žurnalima možemo videti. Osmeh kao niska bisera, on sav ko sa modne piste a ja premrla što li je krenuo prema meni. Razvukao je osmeh od kog bi se i glečer otopio.

"Doneo sam gumu, jel vam nije problem da je izvadite, ja sam krenuo po devojku....", reče.

Ma, šta mi teško, ja se ionako ceo dan dinstala na poslu, sad samo čekam muža.

Otvorio gepek i čeka.

"Šta čekate?", - pitala sam, jasno.

"Da izvadite gumu, žurim, devojka me čeka".

I šta ću, izdvadih gumu iz te kočije na točkovima, stavih pored auta. Kaže, sigurno ima eksere i nemam pojma šta još.

Odmerih onu gumu, stučno, kao da sam bila đak generacije u višoj vulkanizerskoj.

"Nema problema", rekoh, "Uradićemo ajnšprahovanje a Vi svratite prekosutra predveče".

"Uh, sjajno, taman idem na put. Koliko sam dužan?", - rasu ono momče osmeh pun ispred mene.

Pogledah oko sebe. Žarko je parkirao na par metara udaljenosti a nisam ga ni primetila. Malo je reći da je bio šokiran. Jocini majstori su se valjali od smeha, jedan mi je pokazao rukom 2.

"Dve hiljade i dođite prekosutra uveče".

"To je za to ajnš... je li tako, gospođo?"

Srećom, zazvonio mu je telefon i požurio je u svoj džip, veličine garsonjere i cene kao dvosoban stan.

Okrenula sam se ka Žarku i majstorima, nasmejala i donela im gumu.

"Momci, nema odmora, ova guma mora da se hitno...", rekla sam ozbiljnim glasom stroge gazdarice.

"Je l' da se anjšprahuje?", reče najstariji.

"E, to", i ja sam počela da se smejem a Žarko je stajao pored mene.

"Joco, da te upoznam, ovo je moja žena", predstavio me je. Ju, žena, nikad se neću navići na tu titulu.

"Žarko, ti si jedan srećan čovek, kad imaš ovakvu zmajicu!", nasmejao se Joca i dao mi dvohiljadarku.

"Pošteno ste zaradili, gospođo Rašković. Ajnšprahovanje nije lak posao. Kad god poželite, vrata naše radionice su otvorena, dobrodošli ste", reče dok mi je stezao ruku pozdravom.

Nisam mogla da se smirim od sreće.

Vrednije, od moje zarade, bilo je samo Žarkovo ponosno lice.

Da nije bilo volana, verovatno bi razvukao osmeh do Meseca.

"Ljubavi, a šta je ajnšprahovanje?", pitao me je muž.

"Ma... Ništa, dečaci vole te majstorske izraze", rekoh dok sam ga ljubila kao da sutra ne postoji.

foto: Pixabay/Internet