Um, drum i ostalo

Novinarstvo je divna profesija. Imala sam divnu priliku da odrastam uz novinara nekadašnjih uglednih dnevnih novina. Moje poštovanje prema toj profesiji nastalo je pre nego što sam počela da pišem. Dok su se moje drugarice igrale učiteljica i frizerki, ja sam kuckala po zamišljenoj pisaćoj mašini, jureći rok da predam tekst. Novinrastvo se srozavalo, kao i druge profesije. Svemu je padala vrednost pa i gostovanju u medijima, novinama, u TV emisijama. Pre par meseci, dobila sam poziv za gostovanje u emisiji za koju ne znam da postoji. Ne gledam TV, ne pratim šta izlazi iz te kutije jer svojevoljno ne želim. Kao i svaki profesionalac, uvek saslušam šta novinara zanima i kako je koncipirao emisiju. Dobro razmislim da li mi je tu mesto, da li je tema emisije ono u čemu želim da učestvujem i kakav je koncept. Dvoumljenje, sa početka, raslo je od momenta kada je počeo da priča o svom radu u medijima, šta je sve iza njega, kako je on čudo novinarstva. Shvatih da je suština u ukazanoj mi ...

Proleće je vreme za spremanje ormara. O istom trošku, volim da pobacam sve što mi ometa životni prostor. Da pročistim telefonski imenik, da se rešim taloga nastalog od raspalih očekivanja, da prekinem odnose koji odavno ne postoje, osim formalno. Iz 50 godina svog životnog iskustva, shvatila sam da najmanje vremena imaju ljudi koji ne idu na posao. Ne kažem da ne rade već da ne idu na posao svakog dana, gde im ode 2 sata na prevoz i 8 sati na rad. Za njima su oni koji nemaju decu (ne mislim ništa loše već na deo dana koji mora da se posveti deci, parku, biciklanju, rođendanima, domaćim zadacima, treninzima i sličnim aktivnostima). Najozbiljniji u nemanju vremena i prezauzetosti su oni koji ne rade, nemaju decu ni bračnog partnera. Kako i zašto, ne znam. Večito u gužvi, u obavezama preko glave. Pokušavala sam da pronađem razumevanje i empatiju. Jedino što sam pronašla su izgovori i davanje preterane važnosti trivijalnom. Ako svi moramo da idemo u prodavnicu po hleb i mleko i sl...

Ne čitam ženske časopise koji nameću kriterijume. Te iščupaj obrve, pa ih nacrtaj, pa stavi tri pudera, dva korektora, bronzera, hajlajtera. Hodaj pravo, sedi lepo, prekrsti noge, lak za nokte isključivo boje šljive. Posle 40. obavezan hijaluron, fileri, peglaj bore kremama, hirurgijom, pij suplemente, vitamine...  I dalje se vodim time da je srećna žena najlepša žena. Da je lepota u ženinom stavu a ne u boji olovke za obrve ili špicastim plastičnim noktima, ko kanarinac, božeprosti. Da je lepota u osmehu, manirima, u "Dobar dan, kako ste?", u pažnji prema sebi i drugima a ne u obimu struka ili dužini suknje. Imam alergiju na nametanje bilo čega, posebno standarda šta žena mora. Ništa ja ne moram, rođaci, osim da budem srećna u svojoj koži i da spavam mirne savesti. Dok sam ribala kupatilo, naiđe komšinica. Fina ženica. Žarko dobija gliste na imenicu "ženica" a ja na nju, lično. Nije loša komšinica, ne trese posteljinu preko prozora, iz njenog cveća ne cu...

Opremali smo stan i trebalo nam je sve osim zidova. Njih smo imali, kao i budžet iz kog sve treba da namirimo. Ono, čega je bilo najviše, bili su Žarkovo strpljenje za moje lude enterijerske ideje i znanje kako da moje zamisli materijalizuje. Prvo sam, satima i danima, bistrila Internet. Švedske domove, kanadske brvnare, sve je to bilo lepo ali nije pomoglo oko našeg stana. Moj muž, preduzimljiv kao i uvek, kapirao je o čemu razmišljam bolje nego ja. U epizodi traženja savršene kožne garniture za dnevnu sobu, izbor je pao na kupovinu polovne. Vrteli smo oglase, gledali slike, birali i ozbiljno se bavili projektom. Jedne noći, oko ponoći, kada bi svi trebali da se umirimo i spavamo, njemu su se oči zacaklile. "Ljubavi, hoćeš da skoknemo do Kraljeva da pogledamo nešto zanimljivo?", - bio je njegov predlog. Prvo... Spavamo. Ponoć samo što nije. Drugo... To Kraljevo mora da je nešto iza ćoška, čim može da se skokne tek tako.  "Ok, može, hajde sada da spavamo. Subo...

Um mi radi 200 na sat. Baš kao i jak motor, kad je na kvalitetnom drumu. Jak motor ne ide u slabu karoseriju. Slab i jak se ne trpe. Sinergija dvoje jakih pokreće moj svet. Da bi jak motor mogao da postigne svoj maksimum, na drumu ne sme da bude šećera. Šećer je za slabe. Kad im pozli od brzine i jačine, od strahova i uzbuđenja. Brzina ne podnosi klizav drum a takav bude posle posipanja šećerom. Brzina i ja znamo jedna drugu, kao zlu paru. Samo tada je adrenalin na vrhu a vrh je za moćne i hrabre. Na mom drumu i u mojoj tastaturi nikada neće biti šećera. Ne pišem da bih ulepšavala stvarnost. Ni za kesu makarona. Moj um prati moj drum a, na mom drumu, ja pišem pravila i svako odgovara za sebe. Ako vam je to prejako, u redu je. Moj drum vodi ka horizontu. Juri Sunce u zalasku. Vodi do mesta gde se more preliva. Dotle ne stižu oni kojima je dovoljan život u kutiji šećera. foto: Pixabay/Internet

Naravno da je Danka bila iznenađena našom posetom, skoro koliko i ja kad sam se probudila na plaži. Zatekli smo samo nju, u kući. Ljubav i poštovanje Žarka i njegove sestre bili su za divljenje. Nije morao da je ubeđuje da pravi priganice. Prvo doručak pa kafa pa da se odmorimo. Ubrzo sam se vratila na plažu. Neka se brat i sestra ispričaju nasamo. Ne moram ja sve da znam. Miris bokeljskog vazduha bio je poseban. Ne da proleće prvo stigne u Boku nego nikada ne odlazi iz nje. Sunce, more, mimoze i plaža na kojoj sam jedina trebali su mi koliko i Žarku doručak i san. Čudo je bilo da meni san nije trebao. Samo more i ljubav. Boka je sinonim za oba. O čemu sam pričala sa morem, ostaće tajna. Shvatila sam da je dobro što ne živimo tu. Lepo ne bih imala vremena da idem na posao, bila bih na obali po ceo dan.  Iako je kuća bila blizu mora, vraćala sam se okolnim putem. Što dužim, baš kao nekada. U džepovima, naravno, tona i po kamenja i školjki. Nije bilo puno ljudi, usput. Mladi...

Ne volim zimu. Ni sneg ni hladan Beograd, ni Beograđane obučene u crne i sive jakne i kapute. Ako bih baš morala da biram šta od zime mogu da podnesem, eto, da traje tri dana. Nemam problem sa hladnoćom već sa viškom svega na sebi. Nikada mi nije hladno i nemam džempere i čizme. Samo ne volim zimu. Jedino bih, u Boki mogla da je podnesem. Da gledam u plavo nebo, čisto i mirisno od bure, u plavo more, ustalasano ili kao ogledalo suncu. U Boki sve podnosim lako pa ni zima ne bi bila naporna. Bio je petak. Žarko je rano došao sa posla i javio mi da ide da spava. To nije baš ličilo na njega ali svakome se desi da mu treba popodne dodatnog sna. Dok sam došla sa posla, bila u nabavci, i Milina drugarica je stigla. Dve tinejdžerke i prepuna kuća energije i muzike, probudili bi i nosoroga uspavanog radi popravke zuba. Čim je Žarko ustao, stavih kafu za nas dvoje, deca su već izletela iz kuće. Dođu, uzbune sve, lupe vratima na izlasku, kao promaja su. I meni se prispavalo. Taman je kreve...