Kada je vreme za zbogom

Proleće je vreme za spremanje ormara. O istom trošku, volim da pobacam sve što mi ometa životni prostor. Da pročistim telefonski imenik, da se rešim taloga nastalog od raspalih očekivanja, da prekinem odnose koji odavno ne postoje, osim formalno.

Iz 50 godina svog životnog iskustva, shvatila sam da najmanje vremena imaju ljudi koji ne idu na posao. Ne kažem da ne rade već da ne idu na posao svakog dana, gde im ode 2 sata na prevoz i 8 sati na rad. Za njima su oni koji nemaju decu (ne mislim ništa loše već na deo dana koji mora da se posveti deci, parku, biciklanju, rođendanima, domaćim zadacima, treninzima i sličnim aktivnostima). Najozbiljniji u nemanju vremena i prezauzetosti su oni koji ne rade, nemaju decu ni bračnog partnera. Kako i zašto, ne znam. Večito u gužvi, u obavezama preko glave. Pokušavala sam da pronađem razumevanje i empatiju.

Jedino što sam pronašla su izgovori i davanje preterane važnosti trivijalnom. Ako svi moramo da idemo u prodavnicu po hleb i mleko i slično, ti ljudi od nabavke prave spektakl. Fakat, svi čistimo kuće ali oni specijalno čiste i, pritom, detaljno kukaju koliko podova imaju da obrišu. Redovne životne akcije su im prenaglašene poput penjanja na Himalaje. Sa druge strane, oni koji se penju na Himalaje, od toga ne prave predstavu. Odu, popnu se, siđu, eventualno pomenu kada se vrate i to je to. 

I dalje sam u dilemi da li su veći šampioni kraljevi ili kraljice drame. Jer, sve ono redovno u životima svakog od nas, kod njih je na preterano naglašenom nivou. Sve je hiper događaj i sve je drama a ja, što sam starija, sve manje imam želju za dramom. Što reče Đuza... "I ja volim pozorište ali ne u svojoj kući". Moj život je prilično uređen sistem. Ima mesta za sve koji su neopterećeni, jednostavni, iskrenih osećanja, sadržajnih misli.  Niko nije obavezan da bude član mog ansambla i nikome pozicija nije zagarantovana.

Posebno nema mesta za ljude sa izgovorima. Za one, kojima smeta zima u februaru, sudbina je prema njima specijalno kretivna kako da im oteža, smeta im leto u julu, smeta im oblak nad Beogradom, smeta im kosmička nepravda, smeta im tuđa radost, smeta im smetanje. Kad god spremam ormare, setim se tih ljudi. Zahvalim im se što su bili tu i što nam je bilo lepo dok smo funkcionisali uravnoteženo. Jednak tretman imam i prema cipelama u kojima sam prošla mnogo koraka, prema jaknama u kojima sam išla na mnoga mesta, prema tašnama koje su me verno pratile, preko ramena. Sve i svi koji me više ne čine srećnom već me opterećuju svojim licemerjem, žuljanjem, stezanjem oko vrata ili na bilo koji način, u istom paketu napuštam.

Neka nekom drugom donesu radost, kao nekada meni.

Reciklaža je zakon prirodni. Jedni odlaze da bi napravili mesta za druge, koji dolaze.

Meni moj mir a njima njihov. Svako im dobro i zbogom.

 

foto: Pixabay/Internet