Ljubav za ljubav a tekst za pare

Novinarstvo je divna profesija. Imala sam divnu priliku da odrastam uz novinara nekadašnjih uglednih dnevnih novina. Moje poštovanje prema toj profesiji nastalo je pre nego što sam počela da pišem. Dok su se moje drugarice igrale učiteljica i frizerki, ja sam kuckala po zamišljenoj pisaćoj mašini, jureći rok da predam tekst.

Novinrastvo se srozavalo, kao i druge profesije. Svemu je padala vrednost pa i gostovanju u medijima, novinama, u TV emisijama. Pre par meseci, dobila sam poziv za gostovanje u emisiji za koju ne znam da postoji. Ne gledam TV, ne pratim šta izlazi iz te kutije jer svojevoljno ne želim. Kao i svaki profesionalac, uvek saslušam šta novinara zanima i kako je koncipirao emisiju. Dobro razmislim da li mi je tu mesto, da li je tema emisije ono u čemu želim da učestvujem i kakav je koncept. Dvoumljenje, sa početka, raslo je od momenta kada je počeo da priča o svom radu u medijima, šta je sve iza njega, kako je on čudo novinarstva. Shvatih da je suština u ukazanoj mi časti da budem gost, više nego što je bitno šta imam da kažem. Dobiih objašnjenje da na pitanja treba da odgovaram kako je on zamislio i svi moji alarmi su se uključili. Ono što uvek pomaže u takvim situacijama je pitanje honorara.

Tajac. Kakav honorar? Pa, Vama treba da je čast da budete... Dalje nisam ni slušala. Savršeno se uklopio u sliku koju sam već videla, više puta. Dovešće nekoga u emisiju, uzeće svoj honorar a gost mora da se zadovolji slavom. Ne izbegavam volontiranje, naprotiv. I nisam blogerka pa da pišem hvalospev o testenini zarad kese makarona. Mnogo puta sam bila učesnik panela i emisija volonterski jer mi se svidela ideja koju sam, na taj način, podržala. Moj je izbor da li hoću ili neću. Objasnih mu da ne želim da učestvujem u njegovoj autorskoj emisiji. Opet tajac. Verujem da nije navikao na odbijanje, da mnogi oberučke prihvataju sve samo da stanu pred kamere ili im se ime pojavi u potpisu nekog teksta, računajući da je to odskočna daska u popularnost. Žao mi je, ne radim za slavu.

Zbog takvog stava, daj da se pojavim pa makar i bez para, popularnost niko nije dobio. Samo se popunjava medijski prostor za koji neko uzima pare a onaj, na čijoj priči ih pravi, dobija mrvice slave i to u okviru svoje porodice i kruga prijatelja koji prate rad. Zahvalio mi se novinar i javio se sutradan. Može honorar, u kešu ali nemamo šminkera i garderobu. Ne, ne može honorar u gotovini, zahvalih se. Honorar možete da uplatite na tekući račun porodice, škole, doma za učenike ili ustanove za decu sa posebnim potrebama. Tek tu je, iz tog finog čoveka, pokuljala bujica besa.

Dakle, gospodo iz medija, nisu vama problem honorari. Vaš problem je što ste navikli da manipulišete autorima, koje ubedite da je za njih najbolje da rade za vas džabe. Dokle god bude takvih, vaši programi i magazini imaće sadržaj za koji ćete vi da dobijete platu ali ne i autor svoj honorar. I dokle god bude autora koji žele da rade za slavu i 20 lajkova familije i komšilulka, misleći da je to samo stepenica ka većoj slavi, nemamo o čemu da pričamo. 

Ne trošite moje vreme dok ne budete spremni na tržišne uslove. 

Ljubav za ljubav a gostovanje u emisiji ili autorski tekst za pare. Avansno.
Nema na čemu.

foto: Pixabay/Internet