Priče iz drugog braka XXXIII

 Bio je to jedan od onih vikenda kada se nakupi previše posla i obaveza. U ljudskoj prirodi je da odlaže dok ne počne da zapomaže, sa istom odbojnošću i kada bolucka zub i kada ima brdo veša za peglanje. Kod mene su bili Himalaji. Strašno je koliko sam se ulenjila od kada Žarko nije tu. Ništa ne peglam, čuvam i peglu i struju i svoje noge. 

Sve njegove stvari sam dala Danki. Jednostavno, on se vratiti neće i besmisleno je da ih čuvam. Tačnije, vrlo je bolno otvoriti ormar pun nekoga koga nema. Ona je sve to odnela u Boku a ja sam se opet razvukla kroz svoje ormare. Većinu stvari je činila odeća za pecanje, za krečenje, "Ovo ostavi Sanja, trebaće ti nikad", brdo sukanja od pre 30 kg i tako neke sve neophodne krpe. Kad god sam htela da ih izbacim, javljala se neka preča obaveza. Ovog puta je to bio Verin poziv da idemo kod nje na plac. Eto konačno prilike da obujem patike iz kojih su napupeli prsti ali ih svejedno volim. Na njeno "Ako nekad budeš htela da idemo...." moj odgovor je bio "Hoću, sad odmah". Vratila sam se među ljude. Dosta je bilo samovanja. Kad sam već živa, neka budem skroz živa. Uprtila sam svoj ranac i pošla do Vere. Put nas je poveo ka ribarskom mestu na obali Dunava, u mom omiljenom Sremu. Definitivno ne razumem Balkance i njihovu ljubav prema brdima. Ljubav su Dunav i beskraj ravnice. Od brda samo dobijem jezu. Stigle smo brzo, sve sa usputnom nabavkom. Tu je Dunav bio prava ona ravničarska, debela reka za koju misliš da možeš očas preplivati na drugu obalu. Kao i mnogo drugog u životu, i to je bila samo iluzija. Ništa ne može lako i bezbolno.

Posle prve kafe i rakijice sišle smo na obalu. Ribari su krpili svoje mreže baš kao i vekovima pre toga. Tu tehnika i nauka nisu pomogle. Lagano su pijuckali pivo, malo su pričali i mnogo su primećivali. Regulacija je nešto od naređanog kamenja u obliku slova T. Duboko zalazi u reku i valjda reguliše plovni put. Uglavnom, široko je dovoljno da može da se hoda a kad na kraj stigneš, imaš utisak da stojiš na sred te ogromne, lenje reke. Proleće se rascvetalo. Nežno sunce mi je milovalo lice toliko da sam poželela da sednem, da se sunčam, da se cela prirodi predam i da me niko ne prekida. Otišla sam bez Vere, ona je uživala u sađenju petunija u svojoj bašti. Sunčevi zraci i mreškanje vode su me omađijali. Vratih se na obalu, do prodavnice, da kupim neki losion za sunčanje. Ispred je stajalo par muškaraca u radnim pantalonama i čizmama do prepona. Dvojica su pijuckali pivo, treći je samo pušio. Pravila sam se da sam iz američkih serija gde FBI agenti imaju super moć da sve detalje vide čim negde stignu. Sunce je sijalo tako jako a ja sam gledala u izlog prodavnice , ne bih li odgonetnula večitu tajnu da li vrata treba da se gurnu ili vuku. Od malih nogu sam imala tu traumu da, bez obzira šta piše, radim suprotno i još se ljutim što se ne otvaraju. Slučajno patikom zakačih pivo trećeg ribara, potpuno nepotrebno spušteno na tlo tamo gde se meni učinilo da je put. Zaista imam problem bez naočara za sunce, sve mi blješti kako ne treba. Lik nije ni trepnuo. Pivo je našlo put kroz moju patiku sve do palca. Ma šta ima veze, kupiću čoveku drugo pivo i rešena stvar. Tako i bi. Ulja za sunčanje nije bilo. Donela sam mu žutu konzervu hladnog piva.

"Izvinite što sam porušila Vaše, evo drugog", rekla sam prilično drsko, kao da me je njegovo pivo napalo i kao da nisam lično odgovorna što mi je celo stopalo mokro. Pružila sam mu konzervu. Mrdnuo se nije. "Pa dobro, spustiću je ovde pored pa Vi.... Prijatno!" 

"Crvena!"

Šta bre crvena? Bila sam crvenokosa pre Isusa, šta priča ovaj?

"Jel Vi to meni, gospodine?"

"Moja konzerva je bila crvene boje. Ova je žuta. To nije isto pivo."

"Dobro, izvinite, evo pare pa kupite i crvenu i plavu i zelenu, žurim sada", rekla sam svojim urođeno nežnim ženskim glasićem, drskim kao kamiondžija kad ga probude.

Vratih se na regulaciju, desetak metara dublje u Dunav. Da budem iskrena, nisam ja nikakav plivač a baba me je uvek učila da se Dunava treba paziti, da je divlji, da nije uopšte pitom i miran kako izgleda. Pa, neću se kupati. Samo ću malo da sednem, na sred reke, šta je tu strašno... Iskusnim pokretom glumice iz filmova sredinom prošlog veka, zabacih kosu, zavrnuh nogavice da se što bolje osunčam i spustih ruke na vrelo kamenje kad ispod ruke napipah nešto ljigavo. Nije slatkovodna zmija došla meni u goste, realno, ja sam ušla u njeno stanište. Osim osećaja odvratnosti, iz mene se prolomio krik kao da su me okružili nilski konji i aligatori istovremeno. Moj zen je bio potpuno narušen. Tresla sam se od šoka, ustala, zanela se ošamućena suncem i ukrivo stala na kamen. Jedna noga mi je skliznula u ledeni Dunav, iz druge patike su izleteli prsti da vide šta se tu radi. U poslednjem momentu, pre pada u reku, uspaničeno sam mahala ribarima koji su i dalje krpili mreže. Mahnuli su i oni meni, zaglavljenoj između regulacije, Dunava i belouške. Mesto na kome bi svaka žena poželela da se nađe samo da bi izbegla čišćenje kuće i sređivanje ormara, zar ne? 

Uklještena na pola Dunava, u sebi sam vrtela "Oče naš", "Zdravo Marija", "Hare Krišna" i sve prigodne molitve kojih sam uspela da se setim, računajući da je neki od tih bogova nadležan za uspaljene gospođe kad upadnu u reku. Držala sam se junački, nisam podlegla panici, mada me je snaga lagano napuštala. Zar da skončam udavljena u ovoj vodurini? Neće da može! Možda je trajalo dva minuta, možda dva sata, ja sam sebi opet bila heroj veći od Boška Buhe i Save Sirogojna zajedno. Nemam vremena da umrem, ko će moj ormar srediti, ne, odbijam smrt kao opciju mada mi se već sve pred očima mutilo. Kanda mi se ukazao neki lik na čamcu tu pored ali šta znam, u strahu čovek vidi svašta a žena još i više.

Jeste, neko je čamcem pritekao u pomoć. Iskobeljah nogu iz kamenjara, pozdravih se sa belouškom i rekoh da pozdravi sve kod kuće ali nikako guzicu nisam mogla da prevalim preko čamca. Čovek koji je sedeo pored motora reče drugom da se pomeri, baci cigaretu u vodu besno i ščepa me za majicu i rame tako snažno da sam jauknula glasno. 

"Gospoja, ja nisam baš neka nežnoća ali ako se ne potrudite vrlo sam raspoložen da odemo pa se vi praćakajte po gradski dok se ne umorite. 'ladi mi se riblja čorba." U dva poteza me je uvukao u čamac u kom je već bilo vode. Osećala sam se kao som jer nisam znala kako je se zove ženski som. Dok smo se vozili prema obali, ovaj ogromni reče onom što je vozio "Vadio sam iz Dunava soma od sto kila lakše nego ovu damu". Da nisam bila mokra, pocepana, da nisam još uvek osećala zmiju pod rukom, pokazala bih ti ja damski srednji prst sa obe ruke.

Na obali me je sačekala Vera. "Ubuduće ćeš da nosiš nanogicu i kad se udaljiš 10 m od mene pištaće, jel jasno?" "Jeste, sestro slatka, samo me vodi odavde što dalje", rekoh. Do njene kuće sam se pošteno uvaljala u prašinu, onako mokra. Stvarno sam izgledala kao somica spremna za pohovanje.

foto: privatna arhiva