Priče iz drugog braka XXXVI

 Rupa između Verinog placa i ostatka sela bila je veličine kratera od omanjeg asteroida. Svu hranu, koju sam donela, pojela sam prvog dana.  Nije to bilo baš bog zna šta ali morala sam da potrošim jer je bilo upitno kada će frižider opet da radi i da li ću da ostarim pre nego to dočekam. Slankamen je vikendaško selo, što znači da nema bašte iz kojih bi nešto mogla da drpim. Posebno što sam trapava pa bih aktivirala alarme u pola sela.

Ne moram da jedem. Kako oni u Indiji, gledaju u Sunce i ručaju zrake, tako ću i ja. Moja nežna koža ponašala se kao na moru, kada sam upoznala Žarka. Pokušala sam da sedim u bašti i smirujem glad gledanjem u Dunav, maštanjem... Ne ide mašta na prazan stomak, da vam kažem iskreno. Jele su mi se čak i sarmice od zelja koje očima ne mogu da vidim. Creva su pevala sonatu kao nikada do tada. U šerpu sam stavila komad mesa, sipala vodu i stavila na peć. Tako bi valjda uradila svaka pećinska žena. Jedina razlika između mene i gospoje Kremenko bila bi to što je ona sigurno imala kvalitetnije sudove. Dok sam zadivljeno gledala u Dunav i meditirala, prvo se osetio miris istopljene plastike. Uši od šerpe su prve stradale. Peć je grejala nenormalno jako. Plastične ručke su se potpuno istopile i curile svuda po peći. Ne bih ni primetila nego je crni dim počeo da kulja iz kuće. Malo mi je bilo sumnjivo ali šta znam ja, nikad nisam kuvala na taj način. Dobro nisam celu kuću spalila. Šerpa je bila zavarena za peć a meso je bilo zavareno za šerpu. Što bi moderni umetnici rekli, konceptualna umetnost za sva čula, nos ponajviše. Peć je užasno sporo dogorevala panjić pa se šerpa totalno zavarila za nju. Trebalo je biti zen majstor, dovesti sebe u stanje nirvane, sačekati da se peć ohladi i pokušati da se šerpa odvoji od peći sa kojom je srasla. Možda će Vera da mi se toliko obraduje, kada se bude vratila, da neće ni da primeti novonastalo delo primenjene umetnosti. Naravno, obradovaće mi se ako ne umrem gladna.

Dan je bio sunčan, divan. Moj želudac je urlao gladan. Na kraj pameti mi nije bilo da ću morati da provedem još jednu noć u totalnom mraku, bez svetla, telefona, bojlera, interneta. Iskušenja iz čoveka izvlače ono najbolje, kažu. Mene baš nije inspirisala ova situacija. Sa pojavom prvih zvezda pojela sam par oraha, koje sam našla ispod stola pod strehom, utešila se svojim obilnim obrokom, zatvorila se u kuću i nastavila da se ubeđujem kako sve prođe pa će i ovo biti samo još jedna od uspomena kad budem baba. Ako budem baba. Razmišljajući o babi, moj gladni mozak se setio da sam negde videla konzervu paradajz pirea. Ha! Znala sam da postoji još nešto! U 95% crnom mraku uspela sam da je pronađem i da uspešno otkinem onaj deo za otvaranje. Celog života sam se smejala Patku Dači koji je,  na pustom ostrvu, imao konzervu ali ne i otvarač. Pomirila sam se sa sudbinom i prebacivala sam konzervu iz ruke u ruku, onako nehajno, kao što bih se igrala sa lopticom. Dva milimetra debljine konzerve delila su me od ukusnog obroka konzerviranog paradajza. Možda je Vera negde imala otvarač, ne znam. Mrak je stigao do 98%.

Nešto je šuškalo pred kućom. Nešto krupno je šuškalo pred kućom. Nije mačka a nije ni pas. Ne verujem da je medved jer u Sremu nema medveda ni u pričama za laku noć. Sve je bilo u redu dok to što je šuškalo nije kucalo na vrata pa na prozor. Kada sam, kao dete, bila na Tari neki čika iz hotela nam je rekao šta da radimo ako sretnemo medveda: da se pravimo da smo mrtvi. Tako sam se i ja pravila da nisam tu i još sam se pokrila ćebetom preko glave. "Sanjiceeeeeee....", jezivi glas se čuo. Malo mi je bilo ono ćebe kojim sam se pokrila preko glave. Stavila sam i jastuk, za svaki slučaj. Kuća je odzvanjala od otkucaja mog srca. Kucanje se nastavilo ali u prozor druge sobe. Od oružja imam onu konzervu, tučak za meso i svoju desnicu ruku. Nije baš neki arsenal, ko god da je u pitanju. Braniću se do poslednjeg atoma snage. Oh, njega nema jer sam gladna. Poješću neprijatelja. To je rešenje 2 u 1 ali ću prvo da mu pokažem zube. Skupila sam hrabrost, uzela tučak za meso i hrabro došla do vrata. Ne mogu da pitam "Da li je to Usveserazumem?" Šta ako kaže da jeste a ustvari nije i otvorim vrata nekom manijaku? Rizikovaću. Sreća prati hrabre. Nemam vremena ni mastila da Mili pišem poruku na zidu. Čvrsto sam stegla onaj tučak za meso. Pozdravila sam se sa životom i ćirilicom i latinicom.

Potpuno nehajno i nezainteresovano sam otvorila vrata. "Zdravo! Spavaš?"

Ma jok, izvela sam tučak za meso u večernju šetnju....

"Meditiram". Dalaj Lama bi mi pozavideo na smirenosti. Čuda napravi gladan stomak.

Da li ja to osećam miris čokoladnih napolitanki? Haluciniram li? Usveserazumem je  u ruci držao kutiju napolitanki. "Hejjjj... Mislio sam da podelimo!", reče čovek zbunjeno. Po dve sam trpala u usta. Bilo mi je glupo da mu iz ruke istrgnem onu što je pojeo do pola. I kutiju ću da pojedem i njega. Taj nivo gladi. "Da li si dobro?", pitao me je, valjda uplašen za svoju bezbednost. "Da li sam dobro? Super sam, imamo neke radove pa je bager otkinuo deo puta tako da sam izolovana ovde na kraju sveta, sama i gladna. Inače sam mega super!"

Sirot čovek. Baš sam bila nekulturna. Inače sam normalna ali kad sam gladna, sklanjaj se ko može. Gledao me je široko otvorenih očiju. Sigurno se pitao koju dijagnozu imam i da li ću da ga nasekiram sekirom. Kad se povratio od šoka kojom sam brzinom pojela otete napolitanke, pogledao me je zbunjeno "A što nisi otišla da nešto kupiš?" Dobih naprasnu želju da ga prebijem. "Znaš... Ima tu jedna rupčaga koju ne umem da preletim.... Ti umeš da letiš, pa se zato čudiš?", bila sam spremna glavu da mu otkinem. Kakva drskost, pa zbog njega i tih radova ja ovde crkoh gladna.

"Ne umem da letim. Umem da siđem niz stepenice, vidiš one tamo?", rekao je i uperio svetlo sa svog mobilnog telefona ka suprotnom kraju placa. "Vode pravo do prodavnice...." Nisam mogla da verujem. Pobedio me čovek na domaćem terenu, ovo je bio pogodak kao strelom u sred mog gladnog Ega. Da nisam samo razmišljala koliko sam gladna, da sam nešto konkretno preduzela, istražila, ne, ja sam sedela i očajavala i ništa preduzela. Na pustom ostrvu bih, verovatno, preživela pola sata. Svu energiju bih usmerila samo na kukanje. 

"Da li i tebi smrdi neka istopljena plastika?", pitao me je, sa primetnim olakšanjem u glasu.

Uh, izgladili smo odnose. 

"Da li ti umeš da, u potpunom mraku, odvojiš rastopljenu šerpu od peći?", šapnula sam, valjda od straha da još neko ne čuje ili nastavi niz mojih gluposti.

"Paaaa... Sve zavisi, moram da pogledam. Au, što je ovde ledeno? Kako ćeš da spavaš u ovakvim uslovima?" U kući je zaista bilo ledeno jer peć nisam potpalila od kad se šerpa spojila. "Vidi kako su ti hladne ruke, pa ti ćeš da se smrzneš ovde", reče i zadrža moju ruku u svojoj sekund duže nego što sam očekivala.

Ok Sanja, tripuješ. Udarile te napolitanke u glavu. Uz svetlost njegovog telefona gledali smo spoj šerpe i peći. Ta čudna konstrukcija je gledala nas. I tako.... 
Dunav je i dalje tekao ka Crnom moru. Desno.

Foto: privatna arhiva