Priče iz drugog braka XXXV

 Nikad me nije oduševljavalo proleće.

Loše podnosim red sunca pa red snega pa košavu, sve to u istom danu. Izluđuje me nestabilnost i vremenskih prilika i ljudi. Proleće je uvod u leto i neka se lepo ponaša. Oprala sam zimske jakne i kape, sklonila sam čizme, ako još jednom budem morala sve to tačno ću da se odselim u Arizonu. Kažu da je tamo suv vazduh i vrućina pa se američki penzioneri sele, da ih manje bole kosti. Još nisam u penziji i ne boli me baš sve ali ima dana. Treba misliti na vreme.

Zaista se osećam kao penzionerka. Ne moram da radim, ne budi me alarm, ne jurcam na posao, ne donosim posao kući. Svakog meseca stiže uplata iz Amerike i nema brige. Mila je dovoljno odrasla da ume da se o sebi brine i da joj je zanimljivije da sedi sa prijateljicama nego samnom. Kad sve saberem i oduzmem, sve više vremena sam provodila na Verinom placu nego u Beogradu. Prijala mi je tišina i širina. Bez ograda, bez komšija, bez buke i saobraćaja i svega što je u velikom gradu normalno. Odavno nisam za veliki grad i nisam znala koliko mi mir prija dok nisam tamo počela da odlazim. Pogled u Dunav je bio lekovit. Mogli smo satima da se gledamo i komuniciramo emocijama, mada mislim da ja njemu nisam bila interesantna koliko on meni. Na Dunav mislim. Bio je lep i opasan. Da nisam morski tip, tačno bih se mogla zaljubiti u njega. Više mi se sviđala ideja da je Dunav naslednik Panonskog mora koje je nekud požurilo i otišlo a njega zamolilo da čuva ravnicu. Baš tako je i mene Vera zamolila jedne nedelje da pazim kuću dok ona bude na putu.

Kada sam stigla u Slankamen, popile smo kafu i predala mi je dužnosti. Žurila je na aerodrom. Beli svet je čekao da ga ulepša svojom dobrotom. Raspakovala sam sve iz auta, zaključala kapiju i sela. Kao da su džakovi gradskog pritiska pootpadali sa mene usput. Ništa mi nije bilo teško da uradim ali me je prevario čist vazduh. Sa idejom da ću malo da dremnem, spavala sam šest sati. Probudio me je mrak tako crn da crnji nije mogao biti. Struje nije bilo u celom selu. Blago neprijatan mrak. Setih se da imam broj telefona onog komšije, što je tražio kuče po selu. "Dobar dan, ja sam Verina drugarica, da li kod vas ima struje?", pitala sam muški glas. "Dobar dan, nemam pojma a ćale nije tu. Nikad ne nosi telefon sa sobom pa džabe zovete. Laku noć".

Bio je to jedan veoma kratak odgovor u kome nisam saznala ništa osim da ću noć da provedem u potpunom mraku, na kraju sela, potpuno sama. Možeš ti to, mala, nisi od straha napravljena. Nije bilo ćoška na koji se nisam nabola, ni noža na koji se nisam posekla. Da sam na vreme sve raspakovala, sad ne bih imala problema ali avaj. Na vreme i ja nismo bili u najboljim odnosima. Što sam bila starija, to sam više radila u nevreme, kad nečemu nije vreme, u pogrešno vreme.... Imala sam prirodni talenat da zaboravljam bitno i pamtim nebitno i sitno. Na sreću, nisam operisala ljudima mozgove pa sam mogla sebi da tolerišem malu dozu "opuštenosti". Kako sam skinula nogu sa gasa u svom životu, tako su se organziovanost i odgovonost parkirale na sam kraj parkinga, navukle ciradu i otišle u mirovanje. 

Noć je bila ledena. Da nije bilo peći i brdo drva za loženje, zaledila bih se i ja. Bila sam dete gradskog parnog grejanja, razmažena činjenicom da čike založe u toplani da bi meni bilo fino toplo. Ovde sam bila sama svoj majstor i za cepanje drva i za loženje. Samo da sam se malkoc pripremila i raspakovala, sve bi bilo drugačije ali nema sad kukanja. Struje nema, ljudi nema, vitezova u sjajnim oklopima nema, baš kao ni kraljevih glasnika sa informacijama gde je struja i kad će da se vrati. U nekom momentu mi je bilo toliko hladno da sam navukla i kapu. Kao da sam u šatoru spavala. Oko kuće je sve neprijatno škljocalo i škripalo. Pustila sam muziku sa telefona i zaspala. Na kraj pameti mi nije bilo da će, do jutra, telefon da se isprazni a ja nemam gde da ga napunim. 

Jutro sam dočekala budna, sa šoljom hladne kafe u rukama. Telefon je umro bez punjenja baterije. Pomislih, eto da sam sad na mom svetioniku, možda bih radiom javila nekome da nema struje i da... Šta? Baci ih helikoptera? Pošalje po golubu pismonoši? Zeznuta je ta struja, bogami. Ne cenimo je kad je ima ali nam život oteža kad je nema. Prvi talas panike me je prelio. Šta ako umrem? Neću moći da pozovem nekoga u pomoć. Ok... Ne znam ni koga bih pozvala. A i kad umreš svejedno ti je. Ne telefoniraš. Negde pre 7 sati, dok je noć predavala smenu danu, pred kapijom je zabrundalo vozilo. Malo nisam čula a malo nisam htela da čujem. Na kapiji nema zvona. Ko god da je, ignorišem dok ne počne da se dere. Iste sekunde se čuo muški glas "Vekiiiiii!!!"

OK, narušio mi je jutarnji zen. Jedna od prednosti nestanka struje je bila što sam zaspala i probudila se komplet obučena. Rešena da se svađam u 06.53 otišla sam do kapije. "Vera nije ovde. Ne urlajte. Šta vam treba?", pitala sam gospodina Moćnog Rendžera. "Meni ne treba ništa, Vi ste mene zvali sinoć, preneo mi je sin". "A kako znate da sam baš ja zvala, m?", bila sam ljuta kao u ljubavnom romanu kad kauboj naiđe na ranč gde je vlasnikova ćerka pobegla iz grada, sa idejom da nađe pamet jer ju je podli verenik zgodni bankar prevario sa manekenkom. "Jednostavno, pisalo je Sanja a ima i Vaša slika. Da li sad mogu da uđem ili ćemo da se dovikujemo preko kapije?"

Otvorila sam pažljivo, da ne polomim nokat. Ipak sam ja gradska dama. "Vera nije tu?", pitao je. "Ne, nije, verujem da je u Barseloni već dva sata". Ne volim da budem bezobrazna ali mi nekako prija. Ovaj čovek me izaziva da se bijemo, ne znam zašto. Iritantan je kompletno. Sav je kaljav i miriše na riblje iznutrice i nije se brijao par dana. To sve ukupno ne bi trebalo da me potresa jer je čovek ribar ali ima nešto u sebi što me ubada u nervozni nerv. Po prirodi sam mirna a sa njim bih se svađala, neverovatno. "Vera se vraća za deset dana. Da li mogu ja da pomognem", smirila sam Ego. Tačnije, moj Ego se nije dobro naspavao pa nije imao ni snage da se nadjebava od zore. "Vidite Sanja... Kvar na elektro mreži je takav da ćemo morati da raskopamo put, spustimo kablove, zatrpamo i opet pravimo put. Ovaj deo sela je bez struje, ljudima se otapaju zamrzivači i svi trpe, nemamo vremena za priče sa gradskim gospojama", objasnio je situaciju. Sad će gradska gospoja da ti izvadi oko svojim plastičnim noktom, klošaru jedan drski, pomislih. "Dobro, do koliko sati će to da bude gotovo?", opet se u meni probudila drksi iz ljubavnog romana.

"Šest dana, u najboljem slučaju", mirno je rekao gospodin Usveserazumem.

Živote.... "Slušajte Vi....", počela sam bez uvoda, razrade i zaključka. "Da li to znači da ja ovde neću imati struju šest dana?", sad sam već bila prilično ljuta. "Sedam dana maksimalno". 'ladan ko špricer, gospodin Usveserazumem procedi preko cigarete. "Šta ja da radim ovde sedam dana bez struje, da li ste Vi normali gospodine?". "O tome Vi razmišljajte, put će biti raskopan za sat najkasnije a Vi potpuno odsečeni od ostatka sela tako da ili idite ili ostanite. Meni je svejedno. Prijatan dan i birajte mudro, gospođo, doviđenja". Za par minuta se moja nirvana pretvorila u pakao. E, neću da odem, pa nisam ja neka cmiljava što ne može da živi bez struje par dana, pih!

Mnogi pametniji od Usveserazumem nisu mogli da budu superiorniji od mene, pa neće ni ovaj. Imam sve što mi treba, kuvaću.... Cvrc, neću da kuvam jer šporet ne radi. Ješću sveže meso, ako se ne pokvari, ima krompira i pirinča sa kojima ne znam šta ću. Ma, imam peć. Preživeću. Ova mala ne odustaje na prvoj prepreci, jel tako, Dunave? Svakakva čudesa sam savladala, preživeću i ovaj izazov. Možda... Moja prababa se porodila u sred njive a ja ovde treba da crknem bez struje? Videće i struja i ovaj Sveznajući kako odrasla žena rešava situaciju, pomislila sam dok sam inventarisala šta sve imam i kako da se adaptiram na postojeće uslove. Prešla sam u mod Robinzonka ver. 2.0. Neću da odustanem. Bager je brektao uzbrdo. Već u sledećem satu me je, od ostatka sela, delila rupa tamo gde je bio put. Diši, mala, diši. Nije baš kao da sam se spašavala sa Titanika, malo manje očajna sam bila. Shvatila sam da sve tekovine civilizacije upravo odlaze u hibernaciju. Zbogom telefonu, televizore, šporete i bojlere.

Dok sam podizala borbenu gotovost, primetih cveće u čaši vode u koju sam, čim sam stigla spustila sremuš, da ne uvene. Da sam ga pojela odmah, cvetova ne bi bilo. Ovako, par belih neobičnih cvetića mi je ulepšalo jutro i moj mali svet učinilo lepšim. Čini se da je došlo vreme da se oslonim na svoje snage, znanje i iskustvo. U narednim danima trebaće mi sve čega se budem setila. Prisetih se naprasno da sam iza kuće videla roštilj i peć za hleb. Par sekundi kasnije, svoje misli nisam čula od buke bagera. Rupa između mene i ostatka sela nije više ni skokom sa motkom mogla da se preskoči.

foto: privatna arhiva. Stvarno cvet sremuša, danas slikan.