Priče iz drugog braka XXXIV

Pismo iz Amerike, sa šarenim pečatima i brdom dokumentacije, donelo je dobre vesti. Žarkovi rođaci su me obavestili da sam naslednica njegovog udela u porodičnom biznisu. Advokati, notari, vojska ljudi se ovajdila od tog procesa. Obavljeno je brže nego što sam se nadala. Više nisam morala da brinem šta ću da radim, gde ću da radim, da li će naša deca da budu obezbeđena. Jovana je dobila svoj deo. Da je odricanje od nasledstva moglo da vrati Žarka među žive, ne bismo čekale ni tren. 

Niotkuda se stvorio momenat ličnog preispitivanja i podvlačenja zamišljene crte ispod realnog stanja. Gde sam bila i šta sam radila predhodnih pola veka? Kome sam dobro učinila, kome štetu napravila, šta sam pametno naučila... Stade sve u par rečenica. To je bio lakši deo procesa. Teži deo je nastao od tačke preloma, šta ću da budem kad porastem? Od detinjstva me obasjava izmišljeni far sa još izmišljenijeg svetionika negde u sred ničega. Kad god bi me život zapetljao, maštala sam o begu na to daleko ostrvo u debelom moru. Nikada nisam razmišljala kako bih do tamo stigla, u kom delu sveta je, ništa od tih sitnica. U meni je rastao svetionik koji su zapljuskivali talasi imaginarnog okeana, tamno teget boje kad se nebo naroguši i kad munje cepaju nebo. Tu sam sklanjala sve svoje nejasnoće, nesigurnosti, strahove, patnje i bolove. Džinovski talasi bi sve to oprali a, u mojoj glavi, ja sam tamo bila srećna i sama. Čudo jedno kako nikad, baš nikad nisam zamislila još nekog stanara. Mnogo ploča, knjiga koje čekaju da ih pročitam i još više onih koje čekaju da ih izmislim i napišem i ja bili smo celina u kojoj nije falio +1. 

Konačno sam imala vremena da razmislim sama sa sobom, o sebi. Gde sam, kud idem, šta planiram? Ideje bez. Kao Alisa kada je vetroviti vrtlog poneo nekud i tu se misao završavala. Prilično neodgovorno za ženu mojih godina. Nešto je u meni vrištalo i tražilo svoj mir. Pomislih da je pravo vreme da pretražim svetionike koji su na prodaju i odem iza sedam gora i mora i aždajinog repa pa još par svetlosnih godina dalje. Svet mi je postao težak. Ljudi su mi postali naporni. Buka je počela da mi smeta. Definitivno nisam pravljena za grad koji baš tako funkcioniše. Bila sam preteško umorna i naprasno stara. Kao sprava kojoj je neko skinuo i odneo strujni kabl. Možda i dalje radi ali nema načina da saznamo.

Prijala mi je samoća, toliko da sam se zabrinula. Mila mi je rekla da treba da odem kod stručnjaka, da sam suviše svega istutnjala sama i da je normalno da mi treba mir ali nije normalno da predugo traje. Valjda je to ta menopauza, faza života u kojoj se sve rasklima i ruši deo po deo. Moje prijateljice su vešto žonglirale svojim obavezama, dužnostima i poslovima. Ja sam bila beskrajno istrošena. Prespavala bih vek da me Mila nije drmnula i rekla "Sad je dosta, idemo prvo kod frizera pa da uradiš nokte, zube, da te neko ošiša kako treba". Saglasila sam se sa svim predlozima, iskoristila momenat njene nepažnje, drpila joj patike i zgrabila svoju tašnu. Otići ću kod Vere i povremeno ću da se javljam a u međuvremenu će da me nema. Bukvalno. Iz auta sam Mili poslala poruku da je sve u redu, da idem malo da budem sama, da ne brine i ne šalje armiju da me traže. Samo mi treba par dana mira.

Kad imaš prijatelja, imaš i sigurnu kuću. Njoj nisam morala ništa da objašnjavam. Usput sam nakupovala svašta, natrpala u auto i uputila se ka njenoj kući. Ispred lokalne prodavnice ribari su opet krpili mreže. Zapitah se od čega žive kad nikad nisu na poslu? Bolje da gledam u put nego što se bavim tuđim poslom. Dunav ima ćud prevrtljivu. Deluje mirno kao piton kad se najede ali nikad ne znaš kada će da se makne i proguta još nekoga, samo zato što je u mogućnosti. Verina kapija je bila otvorena iako to nije bilo pravilo. Sačekala me je raširenih ruku. "Hajde, uđi, kasniš tri sata. Brinula sam gde si". "Kako si znala da ću da dođem?", pitala sam je. "Kad ti glas dobije čudnu nijansu baš kao jutros kad smo se čule, znam da je pravo vreme da pošaljem malo magije da te privuče", reče moja čarobnica. Stvarno me je poznavala bolje nego ja samu sebe. 

Ona me nikad ne pita. Pusti me da govorim ako želim a, o svemu važnom i nevažnom sama progovorim pre ili kasnije. Ona me ne pritiska, ne insistira, ne tera ni na šta. Zna da uhvati momenat kad sam prepadnuta od celog sveta i da me samo tom svojom ljubavlju nekako obavije i osećam se sigurno. Ni mrak više ne bude crn ni Dunav više ne izgleda opasnije od repa uspavane mačke. Ona je moja sigurica. Moja druga, kojoj ništa ne moram da kažem. Dobro zna koliko svega sam sama iznela na vrh sveta, koliko sam se puta raspadala pa se krpila i ušivala da bih ujutru mogla da krenem u novi dan. Ako postoji imenica između "prijatelj" i "rod", to je meni ona. 

Satima sam sedela ispred kuće i gledala preko Dunava. Kao da sam lagano otpuštala svoje otrove, odbacivala bodlje i sve ono što mi se zalepilo za život a nije moje. Ništa me nije pitala niti je prekidala moju tišinu. Donosila je vodu, kafu, rakiju, čokoladu, tiho i nenametljivo. Bdela je oko mene kao da sam uplašeno dete. Sad znam da sam bila, ne baš dete ali uplašena od svega što me je stiglo. Nisam nesalomiva. Ja sam samo žena, puna emocija kojima se predugo nisam bavila. Taman kada sam počela da tonem u dremku, ušuškala me je u ćebe sa kapuljačom i potpuno sam se opustila. Mrak se nadvio nad breg iznad Dunava. Nisam bila sigurna da li sanjam ili se neki džip nalazio pred kapijom. 

"Dobro veče, da li je domaćica tu?"

Koje veče, ko si ti, ko sam ja, sve mi se zamutilo u glavi. Utom i Vera dođe, sa viljuškom u jednoj ruci i kuhinjskom krpom u drugoj ruci. Pomislih, ako je ovaj neki manijak, ona može da ga ubode viljuškom a ja ću već da smislim šta da radim sa onom krpom. 

"Evo me, ne prepadajte mi gošću, komšija. Kako mogu da Vam pomognem?"

"Imam štence, nisu u boksu, izgleda je jedna devojčica pobegla pa sam svratio da pitam da li ste je videli", reče. "Braon boje, mešanka, ima belu tufnu na čelu. Evo mog broja, javite ako je vidite. I čuvajte se. Biće noćas gadno nevreme, možda nestane struje", reče i ode ka svom vozilu. Nas dve smo se samo pogledale. 

Vera se vratila kobasicama i krompiru u rerni. Ispod moje ležaljke nešto se oglasilo, kao krtica ili jež, možda miš. Naglo sam ustala i zateturala se, sve mi se vrtelo. Sela sam na travu i videla belu tufnu. Mala čokoladna je dremala na ćošku mog ćebeta. Utom puče grom u daljini. Ubrzo su munje išarale nebo kao kad farba prođe kroz ljusku kuvanog jajeta. Nestalo je struje, odjednom je nastao totalni mrak. Imala sam vremena taman da utrčim u kuću, sve sa Belom Tufnom u ćebetu. Sekund kasnije dešavao se dunavski Armagedon. Prepala sam se baš. Vera je završila večeru, u peći je pucketala vatrica a mi zamandalismo vrata. Bela Tufna mi se uvalila u krilo i opet zahrkala.

Vera mi je pružila onaj papirić. "Molim te, pošalji čoveku poruku da je mala kod nas i da ujutru dođe. Može i burek da nam ponese". Poslala sam poruku, čovek se ljubazno zahvalio i napisao da ne brinemo, da neće oluja dugo da traje. Večerale smo i zaspala sam obučena, u dnevnoj sobi. Ničega se više ne sećam. Bela Tufna je bila prilično uplašena. Tražila je toplo telo pored sebe. Za čudo, i ja sam tražila isto. Jedna drugoj smo bile sve što nam treba. Cepanica je lagano dogorevala u peći. Dala sam oluji sav moj nemir, da ga oduva što dalje od mene. Bela Tufna je smrduckala i zadovolno prduckala čim je osetila da nije sama. Munje su plesale iznad Dunava. Sve je bilo kao na mom imaginarnom svetioniku, čak i bolje. Mir i ja smo se ponovo našli.

Foto: privatna arhiva