Um, drum i ostalo

 Ona se vratila u moju realnost. Skoro da mogu da je vidim, one njene svetle širom otvorene oči, kao da se večito čudi. Opet mi mirišu njena veganska jela začinjena pričama iz drugih galaksija. Upravo sam joj pisala o tome kako plačem samo kad duva košava što i nije daleko od istine, Za plakanje mi trebaju i košava i kiša.  Moje suze nisu meteoropatske. Uopšte nemaju veze sa poznom jeseni.  Najradije plačem pored reke. Razlog je prost, da moje suze ne bi napravile barice kroz koje će neki tamo čudaci da peru svoje cipele i da ih gaze, oh... Da prljaju moje suze, kao da već ne sadrže neke gorke i kisele elemente. Kad pada kiša i duva ledena košava na ulicama nema nikoga. To značajno smanjuje mogućnost da me neko zaustavi i pita da li mi je dobro, da li mi nešto treba, da li... Ne. Ne treba ništa osim da ne niko ništa ne pita. Ovo je već previše negacija u istoj rečenici. Zbog toga i ne volim da me bilo šta pitaju. Volim da ćutim, posebno ako plačem. To je sasvim intiman momenat. Drama j

 Polako sam primećivala koliko se Mila promenila. Odrasla je, zaokruglila se, dobila je izgled i ponašanje devojke ali je pamet devojčice glasno vrištala iz nje. Uz moje promene raspoloženja pod naletom talasa klimaksa, naša kuća je polako ali kontinuirano ličila na špansku koridu. Okidači za ludilo su bili svuda oko nas. Nisu mi prijale te promene. Iz svoje kože nisam imala kud a Mili je njena koža bila tesna. U zbiru, divno je porasla obrnuto srazmerno miru koji sam pokušavala da sastavim sa sobom. Meditacije, muzika za opuštanje, čajevi za uspavljivanje i ostala legalna pomagala da se unormalim bila su strateški raspoređena. Sebi sam izgledala kao četvoroglava aždaja kojoj su glave međusobno posvađane. Izuzetno naporan deo mog života. Nešto kao trudničko ludilo miksovano sa Van Gogom, čajem od valerijane, lekovima za snižavanje pritiska i meditacijama. Da ne lažem, ni jednu nisam odslušala do kraja. Obično bih zaspala posle prvih dvadesetak sekundi tako da nemam pojma o čemu se tu r

Plašila sam se svega. Ljubavi, uživanja, bola, tuge, svega. Plašila sam se da se opustim, plašila sam se sadašnjosti, budućnosti, svega što tek dolazi. Prema Martinu nisam bila fer i loše sam se osećala. I da sam mogla, nisam želela da se vratim u Beograd. Mnogo bolje bih se osećala da smo mogli da budemo samo komšije, jedno drugom tu kad zafali šoljica ulja. Danas više nikome ne fali kašičica šećera ili malo ulja. Svi sve imaju, osim vremena da sa svojim demonima budu na ti. Imala sam vremena da se ispričam sa sobom. U teoriji, sve sam znala osim da će mi dupe uvek biti pozadi. I ako se plašim i ako budem hrabra. Bilo me je blam od same sebe i količine neiskrenosti prema sebi. Sad šta je tu je. Imala sam te fantastične promene raspoloženja u roku od 4 sekunde, od suza do smeha i nazad. Verin plac je bio divno izolovano mesto na kraju svega. Martin se, verovatno, više neće pojavljivati jer sam okrutna klimakteruša. Tako mi i treba. Da sedim na kraju sveta i gunđam kao baba mačkara i ba

 U želji da se predstavim kao prava domaćica, ponudih Martinu da doručkujemo. Već sam odlučila da ću da se pakujem i vraćam u Beograd kad mi je pružio telefon. "Vera te zove", reče. Od kad nema struje, potpuno sam previdela da sam zaboravila na komunikaciju dalje od sela. Moja Mila se uspaničila što se ne javljam pa je zvala Veru u Španiju, ona je preko svojih veza došla do Martinovog broja... Samo što Džemsa Bonda nisu angažovale da me pronađe. Dok sam sa Verom razgovarala, krajičkom oka sam posmatrala Martina. Imao je pedeset i neku godinu. Bio je prilično očuvan muškarac. Ne baš od onih što čupkaju obrve i depiliraju noge ali bez mnogo vidljivih tragova života u vidu bora i sede kose. Iako su mu ruke bile grube od ribarskih mreža, naziralo se da ume ponekad i da ih neguje. Odeća mu je mirisala na beli Lenor. Dakle, teško da ovaj čovek živi sam i bilo je skroz zanimljivo zašto o tome razmišljam. Svakako neću da se bavim njime. Spakovaću se i uskoro krećem za Beograd. Kad že

Kad bolje razmislim, postojanje tih stepenica i nije neka tajna. Ni Usveserazumem nije mogao iz aviona da ispadne pred mene. Morao je nekako da se popne. Padale su mi na pamet spektakularnije ideje poput laguma ispod brda, tajnih prolaza iz crkve, tako nekih filmskih akcija. Malkoc me je čak i razočarao a i napolitanke nisu bile baš bog zna šta. Pao je mrak, nekako sam sišla do prodavnice, kupila keksa i mleka i to je bilo to. Peć je morala da se naloži i tu nije bilo alternativnog rešenja. Loženje peći u mrklom mraku je, za jednu gradsku ženu, prilično složen zadatak. Nije bilo vremena za jadikovanje. U kući je bilo ledeno. Uz malo truda i bez pomoći sa Interneta uspela sam. Samo malo sam opekla ruku, poljubila da prođe, zamotuljala čistom kuhinjskom krpom i sela pored peći. Nisam plašljiva žena, naprotiv. Šta sam svašta preživela do tog dana, čudo bi bilo i da se nosoroga plašim. Zamandalila sam kuću i iskreno se ponadala da će majstori sutradan da osposobe struju. U suprotnom, vraća

 Rupa između Verinog placa i ostatka sela bila je veličine kratera od omanjeg asteroida. Svu hranu, koju sam donela, pojela sam prvog dana.  Nije to bilo baš bog zna šta ali morala sam da potrošim jer je bilo upitno kada će frižider opet da radi i da li ću da ostarim pre nego to dočekam. Slankamen je vikendaško selo, što znači da nema bašte iz kojih bi nešto mogla da drpim. Posebno što sam trapava pa bih aktivirala alarme u pola sela. Ne moram da jedem. Kako oni u Indiji, gledaju u Sunce i ručaju zrake, tako ću i ja. Moja nežna koža ponašala se kao na moru, kada sam upoznala Žarka. Pokušala sam da sedim u bašti i smirujem glad gledanjem u Dunav, maštanjem... Ne ide mašta na prazan stomak, da vam kažem iskreno. Jele su mi se čak i sarmice od zelja koje očima ne mogu da vidim. Creva su pevala sonatu kao nikada do tada. U šerpu sam stavila komad mesa, sipala vodu i stavila na peć. Tako bi valjda uradila svaka pećinska žena. Jedina razlika između mene i gospoje Kremenko bila bi to što je o

 Nikad me nije oduševljavalo proleće. Loše podnosim red sunca pa red snega pa košavu, sve to u istom danu. Izluđuje me nestabilnost i vremenskih prilika i ljudi. Proleće je uvod u leto i neka se lepo ponaša. Oprala sam zimske jakne i kape, sklonila sam čizme, ako još jednom budem morala sve to tačno ću da se odselim u Arizonu. Kažu da je tamo suv vazduh i vrućina pa se američki penzioneri sele, da ih manje bole kosti. Još nisam u penziji i ne boli me baš sve ali ima dana. Treba misliti na vreme. Zaista se osećam kao penzionerka. Ne moram da radim, ne budi me alarm, ne jurcam na posao, ne donosim posao kući. Svakog meseca stiže uplata iz Amerike i nema brige. Mila je dovoljno odrasla da ume da se o sebi brine i da joj je zanimljivije da sedi sa prijateljicama nego samnom. Kad sve saberem i oduzmem, sve više vremena sam provodila na Verinom placu nego u Beogradu. Prijala mi je tišina i širina. Bez ograda, bez komšija, bez buke i saobraćaja i svega što je u velikom gradu normalno. Odavno