Mornarska

Posvećeno Vladi koji nije mornar

Pred kraj prošlog veka upoznalo se dvoje mladih. Ona sa kontinenta, puti belje od njeguškog sira. On primorac, mornar. Gledali se, zagledali pa rešili da broje zvezde. Nije im smetala bura koja je te noći brisala sve sa priobalja, ni slučajni prolaznici, ništa.. poljupci su ih omađijali. Ona je gubila tlo pod nogama ne znajući da ga brod čeka u Đenovi, i da se njena sreća zavrsava u noći kad je i počela. Ljubili su se bez daha, kao da nema sutra, kao da ništa na svetu ne postoji. Razišli su se u zoru dok su ribari pakovali mreže u čamce i rasprodavali ulov krmeljivim turistima iz kampa, uz obostrano “Čućemo se” zapečaćeno još jednim poljupcem.

Čekala je poziv. Mislila da joj udara čeznju, da je to ona stara igra mačke i miša koja postoji još samo u romanima za plažu, da čeka dobar trenutak. Noć je bila bez sna, za oboje. Trudio se da ne misli na nju. Čekaju ga meseci na brodu i ne treba mu zaljubljivanje, pogotovo ne u kontinentalku koja je tu sad i nikad više. Doći će neke nove klinke.. Uvek ih ima, i uvek su rasoložene za sitne nežnosti.

 Nevešto je sakrivala tragove njegove jednodnevne brade oko svojih usta i čudila se smehu meštana, kad je nevešto konstatovala da se izgrebala dok je ronila. Eh, devojko, i mi smo posećivali istu plažu i lečili se melemom od nevena, ali vi mladi danas volite da sve znate, da otkrivate davno otkriveno i bas nista ne naučite iz zidova koje smo pre vas olupali glavama.

To veče je saznala ono što su svi pre nje davno znali. On je već na brodu i ispolovljava prema nekoj dalekoj destinaciji. Udarac, grom, prasak srca! E, lutko mala, pa mora da zaboli… Samo što će taj bol da traje mnogo duže nego oguljotina oko usana. Misli su letele glavom, i napuštale je, da bi se vratile samo da sjure strast na njene usne. Pakovala se za evakuaciju u beton svog grada. Letovanje gubi svaki smisao i jednostavno više nista nije kao pre. Toliko sličnosti među njima, toliko podudaranja, pa samo ga je nebo poslalo.. ili se đavo poigrao te letnje noci? Otišla je na autobusku stanicu, sa kratkim objasnjenjem za društvo, da su je zvali sa fakulteta, kako mora hitno u svoj grad. Ma, šta moras, lutko bela, jos ti je na usnama i u prstima, miris parfema oko tebe i fijuci vetra u kosi tvojoj… Nista neće nestati kad sednes u prvi autobus i napustiš mesto zločina, tek će onda da te sve da svrbi i peče.

Da ga pozove? Nikako. Da je hteo, rekao bi joj da odlazi. Ustvari, bolje što nije, izbedačila bi se pre vremena. A šta ako…? Hiljadu pitanja bez odgovora. Pod prstima jos uvek škripi njegova koža, nema mišića koji nije savršeno izvajan i zategnut. Pokušaj da se seti boje njegovih očiju, ma džabe… seća se samo nekih zvezda i mirisa mora. Nema ona više pojma ni na koju stranu Zemlja rotira. U njen savršeno zaštićeni softver ušao je virus i ruši joj sistem.

On ne misli… Potpuno je posvećen svom poslu, preuzimanju dužnosti na brodu. Njemu se ovo ne dešava prvi put. Da nije slatka mala verovatno ne bi ni razmišljao u šta bi se do kraja njenog letovanja taj pupoljak razvio. Šta ce mu to sve? Ko je pominjao ljubav? Jedna noć ljubljenja i žene su sklone fantazijama o venčanju i ljubavi za ceo život. Nije to njegov film. Zbog tog istog mora ostavila ga je žena. Retko ko hoće da čeka mornara na kopnu i u krevetu. Rizičan je to posao, avanturistički ali lošeg tempa za sve sem za one koji su more odabrali kao svoj poziv. Prvo ta čelicna grdosija kojoj se zakleo na služenje pa posle svi ostali… Koliko luka, toliko ljubavi, koliko ljubavi toliko patnje, što više patnje manje koncentracije na posao… Nikako, nije klinac. Nema više emocija ni za sebe pa što bi ih imao za razbacivanje? Nekada je uživao u tom slatkom riziku da se u avanturi zaljubi, da se izgubi u slatkoći poljubaca i dodira novog tela. Ne ide uz čoveka od dva kubika da se ponaša kao curica. Moraš da budes jak, čvrst, da možeš nemoguće samo da bi pobegao od sebe. Svaka koja mu je prosla kroz ruke odnela je delić njega. Zaliha je sve manje a i dolaze neke godine kad covek mora da pazi na cenu uživanja. Plavo nebo nad njim i sivo more pod njim su jedini stabilan teren na kome zna kako dalje. Lutko mala… pa nisi valjda poverovala u obecanja izrečena u zanosu? Nisam ni ja, jer ja vise nemam ni osećanja ni obećanja, samo trenutke slasti posle kojih bežim što dalje. Jedino tako sam siguran da me neće odvući u dubinu osećanja koja vise ne želim da imam. 

Da je pozove? Ma ne, mala ce da se primi, da smara, bice čist višak u savršenoj formaciji zaštite zvanoj “ja pod kisobranom a nigde nikoga”. Da joj posalje bar J? Žene su čudo, prime se na malo nežnosti gore nego na puno. Protivotrov za takve situacije je paluba bez igde ikoga, 100 sklekova sa podvriskivanjem pa ako ne izađe iz glave opet, 100 kg iz bencha 36 puta podići.. pa opet. Nisu ti njegov mišići nastali od finih kolača, da se razumemo. Emocije najbolje nestaju kroz bol. Pa šta sto je pogazio obećanja? Pa šta što joj je upropastio letovanje, sama je pristala… Ma, nema šanse da joj se javi, zauzet je, ne zna kontinentalka šta je brod. Kako je kad danima ne vidiš nista sem beskrajnog plavetnila, kad je jedini glas sem posade krik galeba a u slobodno vreme spavas da ne poludiš koliko ti ona fali..

Ni danas nije jasno ko je tu više izgubio. Ona, koja je ostala bez letovanja i po povratku u svoj grad je bacila svoj telefon u reku? Ili on, koji dobro za zašto sebi ne sme da dopusti da se opusti, da se veže, da proba da opet voli? Nikada se više nisu sreli. Istetovirao je jedno slovo njenog imena na sebi. Po nečemu se ipak razlikovala od svih pre i posle. Bila je ona koju je želeo a nije smeo.

Sve reke se ulivaju u more. Ponekad bi mu pustila poljubac niz vodu, ne bi li ga našao na nekom okeanu  gde ni GPS koordinate ne postoje. On je nikad nije pomenuo. Prvo slovo njenog imena bilo je tetovirano ispod njegovog levog ramena, tamo gde je njena kosa padala kad je poslednji put poljubio. Tako blizu srca a tako jebeno daleko od njega.