Um, drum i ostalo

Od jutros me žulja da napišem a, istovremeno, imam snage samo da dišem. Noćas sam razmenila par poruka sa nepoznatim čovekom, mojih godina. Zgodan i seksi, primetih. Biće još kratko takav, kaže. Posle dve operacije metastaze su preuzele komandu i kraj se nazire. Kao da me je pukao u glavu. Ne samo mirnoćom svog iskaza već sazanjem da postoji osoba potpuno svesna da je kraj tu, izvesno tu. Prvo mi nije bilo ništa, bilo je oko 03h i um je video samo jastuk. Noć punog meseca uvek u meni probudi vučicu, dovoljnu samu sebi. Kaže, on je vuk. Ima i tetovažu vuka koji zavija na mesec. Baš neobično, nisam se iznenadila, kao da mi je napisao nešto što već znam. Mirnoća njegovih rečenica me je plašila. Kao da ga je prepiska zatekla u trenutku kada se, polako, razdužuje u ovom životu. Plaća račune kojekome, zatvara vrata i prozore.. Pitam, ima li koga da ga drži za ruku, kada bude jako bolelo? Ne, nisam bila spremna da to budem ja, samo sam htela informaciju da neće biti sam kada mu se um...

Ko se rodi van grada, grebe i rukama i nogama da se u grad preseli. Ne zanima ga lepota života u mirnijoj sredini, zelenilo, priroda. Još od malih nogu, kad se polomi ruka pa se mora na snimanje u gradsku bolnicu, opiju ga šarena svetla semafora i počinje da mašta o životu na betonu. Izmisli da mu se ide baš u školu u gradu. Vikendom nema vremena da se vrati kući, ima da uči. Majka šalje kutije sa sirom i paradajzom, pohovane šnicle, domaća jaja i gibanicu žutu. Kući se ide samo kad postoji dobar razlog a i tamo uvek ima posla. I još nema semafora sa šarenim svetlima ni prodavnica koje rade 24h ni tržnih centara sa lutkama u izlogu. U selu postoji jedna prodavnica. Čega u njoj nema, bez toga se može i mora. Nemaš gde da, oko ponoći, kupiš napolitanke i čokoladno mleko a tad je baš za život stalo. Da ne pričam o apoteci, šta ako procuri nos a nema dežurne? Ne, vikend se troši u gradu. Džabe sav onaj čist vazduh i nezagađena priroda, trava da ideš bos kud te noge nose... U gradu je ...

Tebi, koji misliš da si bajker zato što si kupio motor, Dobrodošao u svet koji, kao i svi ostali, ima svoja pravila. To što si seo na motor, ne znači da si kupio ulaznicu u čarobni svet. Nije to luna park, nisu to autići za sudaranje ni ringišpil ni balerina. Više je rulet sa pravim metkom, ako ćemo da poredimo sa poznatim. Motor se ne voli od momenta kad se kupi. Sa motorom se raste. Pod noktima mora da bude crno, onda kada tvoji vršnjaci izlaze sa devojčicama a ti gledaš kako Majstor rasklapa mašinu i učiš. Budeš srećan ako ti traži gedoru ili krstasti. Tvoj motor je u njegovim rukama.  I tvoj život. Kada drugi idu na more, ti radiš preko leta, da zaradiš za nov, jači, brži, za nove gume ili da promeniš sedište. To, što si odrastao i novac ti ne predstavlja problem da motor kupiš, ne čini te bajkerom. Čini te opasnim na ulici. Ti nisi, kao dečak, krao dedinu Bobbetu, padao i ogrebotine krio da ne dobiješ batine. Nisi odrastao i srastao sa motorom, kao što su srastale kosti...

Kad sam bila mala, u ženskim magazinima bile su popularne priče o princu na belom konju i priče o pronalaženju svoje druge polovine. Žene su čitale i uzdisale. Nisu imale društvene  mreže da javno razmenjuju iskustva i priče o svojim uverenjima. Potajno su se nadale da će se njihovi muževi, nekako, pretvoriti u te obećane prinčeve ili bar jače polovine. Godine su se nizale... Porasle su njihove ćerke, koje su malo manje verovale u bajke. To su bile generacije devojaka koje su verovale da je dovoljno imati noge do ušiju, dekolte do pupka i trep trep trepavice, komplet koji bi trebao da šarmira prinčeve privatizacije. Sigurno je nekoj uspelo. Ostale su morale da se zadovolje konjima koji su dolazili bez prinčeva. I dalje sam bila nezainteresovana za potragu za svojom polovinom. Verovatno zato što se nikad nisam osećala polovičnom. Odavno sam celina, i vredno radim da tako i ostane. Smem da ostanem sama. Uživam u samoći. Oko mene ima ljudi kojima je svaki momenat ispunjen deš...

Opet je pesma okinula osećaj koji se javlja povremeno i kratko traje. Osećaj, kao da moja duša nije blizu mene. Sve je isto i svi su na broju, samo moja duša fali.  Nekada je to bila fina i poslušna duša. Uvek je bila tu, uz mene, na svom mestu. Od prošle jeseni, dešava se da se otrgne i ode svojim putem. Tražeći razloge koji me dovedu do ovakvog osećanja, osim muzike pojavljuje se i šire područje jednog grada. Pre deset dana sam došla iz Novog Sada. Neverovatno je koliko se radujem svojim odlascima tamo. Pogledom upijam svaki detalj grada, semafor, trafiku, lica prolaznika, detalje na fasadama... Gomilu, naizgled, nepotrebnih podataka uvlačim u svoju memoriju i polako ih procesuiram kad se iz Novog Sada vratim. Od prošlog oktobra postoji neki magnet koji me vuče u taj grad. Divne prijatelje imam, sam grad je jako prijatan ali nije samo to u pitanju. Ne umem da definišem. To je osećaj zbog kog jedva čekam da iskočim iz autobusa, čim stane na glavnu stanicu. To je osećaj ko...

Kada krećem na put, poznato je da nosim minimalni minimum stvari. Gde god da odem, sve što mi fali mogu da kupim. Nasuprot tome, moja tašna je rupa bez dna.  Kad je ozbiljno dvocifren broj sati od kad izađem dok se ne vratim domu svom, pokušavam da budem realna i nosim samo ono što mi je neophodno. Došla sam do tašne kao za ekspediciju na Kamčatku. Evo šta je popis pokazao: Ključevi: od kancelarije i od dva stana. Sve zajedno, oko 200 gr metala. Priveske sam svela na švajcarski nožić, neku morsku budalaštinu sa plavim staklićima i jedrilicom, Ajfelovu kulu i karabinjer. Skroz damski. Švajcarac je neophodan, jer ima kompletan pribor za nokte. Ježim se od iskrzanog nokta koji za sve zapinje. Nožić je koristan za seckanje voća, van kancelarije.  Maramice suve i vlažne. Leto je. U gradskom prevozu nisu uvek divni mirisi i parfimisana vlažna maramica dođe kao maska za disanje. Pomoglo je više puta. Punjač za telefon. Dug dan, baterija ne postiže. Kad negde sednem, odma...

Učimo decu kako da sede, samostalno hodaju, jedu, spavaju, obavljaju bazne funkcije. Zašto ih ne učimo da zaštite sebe, od sebe i od drugih? Moja generacija je učena da se ne sme reći NEĆU, NE ŽELIM. Zašto, ne znam, ali se jasno sećam svoje bake koja me je učila da se, posebno starijem od sebe, ne sme reći NE. Bila sam mali tutumrak. Gde bi me ostavili da sedim, tu bih sedela, igrala bih se ako mi kažu da treba da se igram, bila sam naučena da budem poslušna. Da li zbog autoriteta bake, sa kojom smo živeli, ili što sam uvek gledala svoju majku kako poslušno sluša svoju majku, našla sam se u čudu u nevreme. Imala sam 29. godina i raskinula sam dugu vezu. Ponavljala sam naučene obrasce, nosila sa sobom uverenja da je suprotstavljanje mišljenja zabranjeno. Svaku njegovu ja bih samo aminovala, prihvatila kao jedino ispravno razmišljanje i, na kraju, opet je veza pukla. Dok sam se borila za vazduh, bukvalno, dok sam par dana sedela na podu i plakala, skapirala sam da nešto opasno n...

Koktel zabave umeju da budu priličan smor. U najgore doba dana, kada moram da trčim sa posla, haljina odgovarajuće dužine, dvorište puno buba... Ali, ume da bude lepo, priznajem. Iskustvo me je naučilo da izbegavam stileto štikle. Nezgodno je kad se zabodu u zemlju pa nema bežanja kada situacija postane naporna. Duboko verujem da postoji spisak žena koje moraju da se pojave na svakom beogradskom dešavanju. Kao da im je stalno zaposlenje da glume masovnost na događajima ali ne da bi ih ulepšale i oplemenile, nego da bi glumatale. Ti plastični osmesi, to foliranje "slatka moja" a jedna drugu bi izbole noževima... Jedva čekaju da se treća makne da bi je, dve koje ostanu, na miru ogovarale. Da zlo bude veće, tako namontirane slatke su kao dijabetes u najavi. Inače, nema pas za šta da ih ujede. To su one što žive od bajatog hleba i paštete da bi na besplatnoj zabavi zablistale u haljinici sa rasprodaje. Nije problem što su sve kao navijene Barbike, sve se isto smeju, sve imaj...

Volim slobodu. Volim da ništa ne moram, posebno da ne moram da razgovaram sa svima. Danas je, pored mene, stala mlada žena i rekla "Ja volim da komuniciram". Shvatih to kao lepo vaspitanje. Ja ne volim da komuniciram sa ljudima. Sa drvećem volim. I sa rekom. Zemljom sremačkom, volim. Sa oblacima, avionima, pticama, motorima, karbonskim izduvima, ljutim paprikama... Volim. Sa ljudima ne. Nije da mi loše ide, naprotiv. Ne volim. Cenim njihovu želju da uđu u moj intimni prostor. Što je ta želja naglašenija, to je moja distanca veća. Do mene je. Radim dva posla, pišem tri bloga, komuniciram na razne načine sa puno ljudi ali ne puštam ih u svoj svet. Posebni tu ulaze. Posebni nisu svi. Moja privatnost nije na rasprodaji. Danas sam, za potrebe fotografisanja, nosila šešir. Divan, neobične pink boje, sa cvetom napred. Nije me taj šešir učinio damom. Damu čini stav. Rečnik. Sklad misli, reči i dela, način razmišljanja. Baš kao što kruna ne čini prosjakinju kraljicom...