NEĆU i zašto NEĆU

Učimo decu kako da sede, samostalno hodaju, jedu, spavaju, obavljaju bazne funkcije. Zašto ih ne učimo da zaštite sebe, od sebe i od drugih?

Moja generacija je učena da se ne sme reći NEĆU, NE ŽELIM. Zašto, ne znam, ali se jasno sećam svoje bake koja me je učila da se, posebno starijem od sebe, ne sme reći NE. Bila sam mali tutumrak. Gde bi me ostavili da sedim, tu bih sedela, igrala bih se ako mi kažu da treba da se igram, bila sam naučena da budem poslušna. Da li zbog autoriteta bake, sa kojom smo živeli, ili što sam uvek gledala svoju majku kako poslušno sluša svoju majku, našla sam se u čudu u nevreme.

Imala sam 29. godina i raskinula sam dugu vezu. Ponavljala sam naučene obrasce, nosila sa sobom uverenja da je suprotstavljanje mišljenja zabranjeno. Svaku njegovu ja bih samo aminovala, prihvatila kao jedino ispravno razmišljanje i, na kraju, opet je veza pukla. Dok sam se borila za vazduh, bukvalno, dok sam par dana sedela na podu i plakala, skapirala sam da nešto opasno nije dobro. Pronašla sam grešku u svom kompjuteru: ja sam konstatno bila izložena pritisku porodice da je dijalog jednak suprotstavljaju  i bila smrtno uplašena da kažem svoje mišljenje.

Gadno je, kad u tim godinama, shvatite da niste dobro vaspitani. Dobro po VAS same. Da li je drugima, u okolini, dobro zbog vaših uverenja i načina razmišljanja i komunikacije, to je drugo pitanje. Na početku četvrte decenije života počela sam sebe da prevaspitavam. Brak je pokazao da taj proces nisam sama dobro uradila, da su duboka uverenja iz detinjstva dovela do toga da trpim (i fizički i psihički) jer ne umem da kažem NEĆU i NE ŽELIM. Kada se stišala bračna oluja, kada smo se razišli i razveli, imala sam vremena da tražim bagove u svom softveru. Došla sam do istine. Nisam bila prezadovoljna pronađenim već time što sam sama našla svoje "rupe". Bolelo je i davalo utehu, istovremeno. Još života je ispred mene i mogu to da popravim, to je dobra vest. Loša vest je da su sve godine braka nepopravljivo otišle u prošlo vreme i da nema ispravljanja retroaktivno. Sve ono što nisam rekla ili uradila kad je bilo vreme, morala sam sebi da oprostim i otpustim. Radu na sebi kraj se nije ni nazirao. Naravno, uz majčinstvo, posao i sve ostale obaveze koje su crpele moje oslabljene zalihe Energije.

Među prvim uverenjima koja sam menjala bila je ljubav prema sebi. Nekada sam se smejala Ruški Jakić, koja je govorila da sebe u ogledalu pozdravlja sa "Dobro jutro, lepotice". Probala sam i prestala sam da se smejem. Morala sam da prihvatim tu koja me gleda, upalih očiju od reke suza, otečene štitne žlezde od pretrpljenog straha i stresa, naduvenog nesrećnog lica. Lice neke druge žene u mom telu. Gledale smo se i ćutale, danima. Posmatrala sam svaki deo lica, pokret usana, titraj oka. Lik u ogledalu je počeo da dobija nove obrise. Kriva linija usana spuštenih na dole polako se ispravljala. Oči nisu više bile vodeno nego jasno zelene. U to vreme, počele smo da komuniciramo. Nisam baš bila vešta u tome, priznajem. Zaista sam razgovarala sama sa sobom u ogledalu, kao papagaj. Mislim da nisam pogrešila i da je to bio dobar način da, konačno, sklopim primirje sa pravom Sanjom. Uglavnom smo razgovarale mislima. Postala sam sama sebi lepa. Promene su postale vidljive i ostalima. Trajalo je, to je bio proces koji se nikad neće završiti. Rađanje ljubavi prema sebi, divan osećaj.

Pratilo ga je menjanje uverenja. Na prvom mestu, da SMEM da kažem svoje mišljenje. Odmah zatim, da smem da NEĆU. Da je to OK, jer je sasvim u redu da budem fer prema sebi, novoizgrađenoj i željnoj svega lepog. Sa 40+ godina prvi put sam rekla da NEĆU da jedem mamin pasulj. Danas to većina trogodišnjaka kaže bez problema. Meni su se reči lepile za usta. Ne volim pasulj, nikad ga nisam volela, samo što to nisam smela jasno i glasno da kažem: ne želim da jedem pasulj. Šok moje majke... Pa kako sad, odjednom? Pa kako sad, odjednom, da ti objasnim da nije odjednom, da ga oduvek ne volim ali NISAM SMELA da ti se suprotstavim? Pasulj je otvorio vrata mnogim NEĆU i NE ŽELIM koji su sledili. Ma koliko trivijalni da su bili (tipa, neću da naučim da vozim jer mi ne prija.) meni su bili kao odbacivanje džakova koje sam godinama nosila na leđima. Ti emotivni džakovi nisu bili moji. Natovarili su mi ih oni koje sam najviše volela, učeći me da je ne iskazivanje ličnog mišljenja i želja normalna stvar. Nije! Baš tada su me, te dve negacije, naučile da volim SEBE.

Sad nema sile da trpim bilo šta i bilo koga. Ako me cipela nažulja, leti nastavim bosa a zimi skrenem misli na najudobnije moguće patike i preživiim do cilja. I to je jedna od baznih stvari za koje sam sigurna da treba da naučimo decu. Da imaju pravo da ne trpe, da ne žele i neće a sa obrazloženjem zbog čega, bar u ranim godinama. Da, neću da jedem jabuku jer je kisela a ja ne volim kiselo. Da, neću da se igram sa Urošem jer govori ružne reči a ja neću da slušam ružne reči. Da, neću da idem kod ujne jer njen stan ne miriše lepo i bude mi muka. 

Prepoznavanje dečijih potreba nemoguće je ako im ne dozvolimo izbor. Ne, ne moraš da jedeš brokoli za koji u časopisu za mame piše da deca treba da ga jedu. Postoji još voća i povrća, neće stati svet ako ga nećeš. I u redu je da ne želiš da se družiš ili igraš sa svakim. Samo tako ćeš uspeti da naučiš da, kad bude vreme, izabereš dečaka ili devojku koji ti se zaista sviđaju a ne onog koji ti pokloni mrvu pažnje. Imaš pravo na izbor, drago dete. I ti, dragi odrasli, mama, tata, teto i čiko.. Svi imate pravo da volite sebe, sebi budete bitni, brinete o svojim potrebama i željama a prema mogućnostima.

Ništa strašno neće da se dogodi ako odete na pešačku turu sa planinarima, dok je dete sa tatom ili bakom. Niko neće imati problem ako za ručak imate jaja i paradajz a ne supu i još 8 jela koja će da vam potroše ceo dan. Da, kupovni kolači su sasvim pristojni. I nošenje nasleđene garderobe, odmor na placu, sandale za jedno leto ili izlazak sa nekim... Deca pamte ono što su doživela, kako su se osećala dok ste imali ostrvsku avanturu na Adi ili ste napravili šator od jorganskog čaršafa na sred dnevne sobe. Ne pamte da li su, posle kupanja, jela u fensi restoranu ili sendvič. Pamte da su se radovala. Naučite to od njih. Dozvolite sebi da se radujete svemu što vama prija, ma šta ostali misle o tome. Slobodno kažite NEĆU odlasku na bazen, za pare koliko košta dan na moru. Provedite ga decom na Adi, uz prženice i smeh. Na oba mesta postoje tuševi i sve ostalo za vaš ugodan boravak samo ne mora da se potroši bogatstvo.

Uz decu, imate idealnu priliku da naučite sve ono što ste propustili. Odnosi se i na NE ŽELIM i na razlomke, sistem za disanje sisara ili troskok u basketu. Davanjem ljubavi sebi, dragoj/dragom Sebi, činite dobrog mnogo više nego što možete da zamislite. Divno i sadržajno leto vam želim. Napunite se suncem i radošću sa onima koje najviše volite i, obavezno, sebe tu uračunajte. Može se i bez brokolija, isto kao i bez kavijara.