U zubima Harosa

Od jutros me žulja da napišem a, istovremeno, imam snage samo da dišem.

Noćas sam razmenila par poruka sa nepoznatim čovekom, mojih godina. Zgodan i seksi, primetih. Biće još kratko takav, kaže. Posle dve operacije metastaze su preuzele komandu i kraj se nazire. Kao da me je pukao u glavu. Ne samo mirnoćom svog iskaza već sazanjem da postoji osoba potpuno svesna da je kraj tu, izvesno tu. Prvo mi nije bilo ništa, bilo je oko 03h i um je video samo jastuk. Noć punog meseca uvek u meni probudi vučicu, dovoljnu samu sebi.

Kaže, on je vuk. Ima i tetovažu vuka koji zavija na mesec. Baš neobično, nisam se iznenadila, kao da mi je napisao nešto što već znam. Mirnoća njegovih rečenica me je plašila. Kao da ga je prepiska zatekla u trenutku kada se, polako, razdužuje u ovom životu. Plaća račune kojekome, zatvara vrata i prozore.. Pitam, ima li koga da ga drži za ruku, kada bude jako bolelo? Ne, nisam bila spremna da to budem ja, samo sam htela informaciju da neće biti sam kada mu se um bude mutio od bolova i lekova. Ne, reče mi. Odvojio se od sveta, osamio, ima svoju baštu i cveće i ne želi nikoga u blizini. Rezistentan je na bol.

Niko nije otporan na bol. Neki ga, možda, podnose sa više ili manje tolerancije ali sada nije reč o uganutom zglobu već o bolu koji ide do granica van ljudskog poimanja bola. Potpuna izolovanost od ostatka sveta. Odjednom, skapirala sam da je to, možda, jedini prirodan kraj za čoveka vuka. Daleko od svih koji bi nastavili da žive sa teretom njegovog bola. Toliko mirno je pisao o svemu... Kao da sedi na stolici za ljuljanje, na tremu, ispred kuće i čeka da naiđe životinja odvratna i opasna. Puška je tu, formalno a pobednik se odavno zna.

Kaže, navija za Partizan. Ne propušta utakmice poslednjih tridesetak godina. Danas ide na neku, sa društvom. Kaže, još uvek se na njemu ne vidi ono što je u njemu. Da se dugo gleda u ogledalu, i da se spolja ne vidi ono što ga jede iznutra i svakog dana će sve više da ga izjeda, ruži i kida. Poslao mi je još jednu sliku. Tada me je, već, rasturao osećaj bespomoćnosti. Ne znam čoveka, samo znam da spremno čeka skeledžiju da ga preveze preko reke Stiks. 

Da li je normalno biti tako miran i svestan? Ne znam, nikad još nisam umirala. Pitam, jel ti baš moraš preko reke? Moram, napisao je i skrenuo temu na navijačku strast. Ne zanima me ni Partizan ni fudbal, mozak mi je rado 200 na sat, tražeći bilo kakav način da mu olakšam vreme dok bude čekao. Ništa mi nije padalo na pamet. Iako je zora bila na vidiku, bila sam savršeno budna i pribrana. Neko rešenje, neki lek, nešto mora da postoji. Ustvari.... Da li je prava stvar odlagati agoniju i smrtni čas ili pustiti da sve ide svojim tokom? Ili, ubrzati stvar? O tome nikada nisam razmišljala. Moralna načela, ljubav prema životu i onima koji bi ostali posle mene vrteli su mi ove tri opcije kao sličice na džek potu, samo što ovde nije bilo nagrade. Ulog je ogroman.

Deo sekunde iza toga, napisao je... "Još par tekmi i game over". Kao da je reč o kraju prvenstva, sezone, kao da je to nešto skroz obično a ne smrt. Možda je smrt demistifikovana, kao nešto normalno i očekivano? Da, stoji na kraju svačijeg puta, izvesno je ali ne sme da boli. Nepravda, napisao je... Nema reči za tu nepravdu veću od svih nepravdi ovog sveta. Kaže, jedino što ga boli je kako će njegova ćerka da preživi odlazak. Mala je, baš u godinama u kojima je on bio kada je njegov otac preminuo. Još kaže... Od svega što sam mogao da joj pružim, jedino što sam hteo da joj se ne desi je da odem dok je mala jer znam kako je. 

Mirno smo nastavili razmenu poruka. Bila sam mirna sve dok dan nije počeo da sklanja noć i da se uvlači u moju sobu. Pitala sam... Da li ćeš se javiti još neki put? Možda, reče, ako budem živ. Trebalo je da zvuči kao šala. Moju sobu je ispunio miris smrti. Ne umem da opišem taj miris ali jako dobro umem da ga prepoznam, više puta sam ga osetila na sličan način. Nešto je između mirisa lišća koje truli, mirisa mokre zemlje i smrada nečeg što me plaši. Svuda oko mene mirisala je smrt i imala sam osećaj da se nečija duša odvaja od tela. Nešto malo pre 05h jutros.. Kada naiđe, znam da nema opiranja dok to ne prođe kroz mene. Kako i zašto, još uvek ne znam. Možda osetim nečiju emociju, nečujni krik, pokušaj da ostane na ovoj obali... Posle 05h je uminulo. Ne znam kad ni kako sam zaspala, jedino što znam je da treba da pustim.

Pun Mesec je zamenilo jutarnje Sunce. To je jedino izvesno na ovom svetu, rekla bih. Posle cela tri sata sna, vratila sam se da proverim da li sam komunicirala sa živim ili sa mrtvim čovekom, jednim ili više njih. U početku me je plašilo kada mi se ovako nešto događalo. Sada znam da Energija ne može da se uništi jer samo menja oblik postojanja. Ne znam zašto se delovi tuđih duša lepe za mene. Znam da sam, posle svakog ovakvog doživljaja, drugačija i da skeledžija nikad ne uzima slobodan dan.

Srećan ti put, S., kad god se tvoja zvezda bude ugasila. 

Ostavi neki dinar u džepu, ako ne bude nikoga ko će da plati prevoz, umesto tebe.

Setiću te se kad god budem videla pun Mesec.

Foto: Internet