Dama bez šešira

Volim slobodu.

Volim da ništa ne moram, posebno da ne moram da razgovaram sa svima.

Danas je, pored mene, stala mlada žena i rekla "Ja volim da komuniciram".

Shvatih to kao lepo vaspitanje.

Ja ne volim da komuniciram sa ljudima. Sa drvećem volim. I sa rekom. Zemljom sremačkom, volim. Sa oblacima, avionima, pticama, motorima, karbonskim izduvima, ljutim paprikama... Volim. Sa ljudima ne. Nije da mi loše ide, naprotiv. Ne volim.

Cenim njihovu želju da uđu u moj intimni prostor. Što je ta želja naglašenija, to je moja distanca veća. Do mene je. Radim dva posla, pišem tri bloga, komuniciram na razne načine sa puno ljudi ali ne puštam ih u svoj svet. Posebni tu ulaze. Posebni nisu svi. Moja privatnost nije na rasprodaji.

Danas sam, za potrebe fotografisanja, nosila šešir. Divan, neobične pink boje, sa cvetom napred. Nije me taj šešir učinio damom. Damu čini stav. Rečnik. Sklad misli, reči i dela, način razmišljanja. Baš kao što kruna ne čini prosjakinju kraljicom, tako ni šešir ne čini ženu damom. Umeću nošenja šešira naučila me je baka. Na tavanu, u kutijama, bilo je i šešira iz perioda pre II svetskog rata. Tada je bila mlada i lepa žena poštovanog zanatlije. Šeširi nisu bili dostupni svima i nije ih svaka žena mogla sebi priuštiti. Znalo se koje dame šeširima daju život a koje ih nose, reklamirajući svoje bavljenje najstarijim zanatom. Imale su novac, da ih kupe, ali ne i stil. Stil se ne kupuje.

Divan šešir sam izabrala. Nije me učinio damom. Samo je pogled poštovanja, dok sam ga probala, bio znak da je izbor dobar. Ženu, koja ga je napravila, smatram jedinom merodavnom da oceni da li smo se šešir i ja dobro izabrali. Šešir sam nosila za potrebe fotografisanja za Bloger fest. Možda vam mahnem sa neke reklame ili bilborda. Nemojte da pomislite da je nešto ozbiljno i da me je šešir promenio. Bili su to samo trenuci gostovanja u svetu koji je daleko od mog. Moj svet nije foliranje. Moj svet nije grebanje da budem primećena i pohvaljena, uvažena, da napadam da bih privukla pažnju. U mom svetu ne postoje besplatne beneficije i užasavam se statusa žrtve, mega omiljenog među ženama željnim pažnje. Ili si dama ili si "jadna ja". Nikako oba. Šešir nije presudan.

U mom svetu imperativ je sloboda.

Misli, kretanja, govora, svih načina izražavanja.

Za moje hormone sreće zadužena sam ja.

Mislim lepe misli, pišem lepe reči, činim lepa dela.

Ne da bih bila dama, sponzorisana kesom makarona ili vikendom u Buljaricama. 

Ne umem da vam pričam kako da na saksiji probušite rupu i zašto je to dobro za vas.

Kažu da pokrećem ljude da se nasmeju, da razmisle, da se pronađu.

Koju maskaru treba da koristite i koliko alkohola treba da popijete, da bi bili poznati i viđeni, nemam pojma. Radim vredno, mnogo, popravljam raspukle duše i živim najbolje što umem. Nemam fotografije nožica na plaži da to dokažem. Svoj svet čuvam za one sa početka ove priče. Retke i odabrane, koji su prošli kroz filtere i centrifuge zajednički provedenog vremena. Ljude, sa kojima mogu predivno da ćutim i sve im kažem. 

Ne živim za to šta ko misli o meni. Drago mi je kad se neko javi i kaže.. Čitao sam Vaš tekst, niste u pravu, nemate pojma o životu. To znači da je razmišljao, da je čeprkao po svojim lagumima i da ima hrabrosti da se suprotstavi. Drago mi je i kada mi napišu da ih je tekst rasplakao ili nasmejao. U tim čitaocima ima emocija koje su tražile svoj put. Moje reči nekoga pokrenu a nekoga okrenu, i to je sasvim u redu. Svako će da ih pročita kako želi. 

Do tada, ja ću da na glavi nosim ono što me čini ovakvom, kakva zaista jesam. Da krijem pogled ispod šešira, ne umem. Niti sam svetica niti nameravam da se kandidujem za mesto u raju. Volim život i ne odričem se prava na svoj svet u kome damu ne čini ono na glavi nego ono u glavi.

Foto: Privatna arhiva