Novosadski magnet

Opet je pesma okinula osećaj koji se javlja povremeno i kratko traje. Osećaj, kao da moja duša nije blizu mene. Sve je isto i svi su na broju, samo moja duša fali. 

Nekada je to bila fina i poslušna duša. Uvek je bila tu, uz mene, na svom mestu. Od prošle jeseni, dešava se da se otrgne i ode svojim putem. Tražeći razloge koji me dovedu do ovakvog osećanja, osim muzike pojavljuje se i šire područje jednog grada. Pre deset dana sam došla iz Novog Sada. Neverovatno je koliko se radujem svojim odlascima tamo. Pogledom upijam svaki detalj grada, semafor, trafiku, lica prolaznika, detalje na fasadama... Gomilu, naizgled, nepotrebnih podataka uvlačim u svoju memoriju i polako ih procesuiram kad se iz Novog Sada vratim.

Od prošlog oktobra postoji neki magnet koji me vuče u taj grad. Divne prijatelje imam, sam grad je jako prijatan ali nije samo to u pitanju. Ne umem da definišem. To je osećaj zbog kog jedva čekam da iskočim iz autobusa, čim stane na glavnu stanicu. To je osećaj konačnog prispeća na mesto na kom treba da budem. Ništa mi nije teško. Radni dan iščezne iz mene, obaveze, problemi, sve to ostavim u beogradskom autobusu i počnem da se grlim sa Novim Sadom. Poput kučeta koje je izvedeno u šetnju, i ja cupkam od sreće što sam tu. Udar dobre Energije, da, to je to. Grad kao grad, prijatelje imam i u Beogradu, a ne osećam ga tako. I, sednem u autobus i krenem kod prve Tanje. Kao u svoje, kao u rodbinu, pune mi se oči suzama od radosti. Kao da sa duše padaju komadi veliki kao Durmitor, kao da prodišem kad autobus krene ka njoj. Oči mi budu kao vodopadi, kada dođem na to mesto blizu njene kuće. Rekao bi neko, njiva kao svaka druga a nije ni nalik ostalima. Na njoj ima nešto moje, po šta moram da dođem i, kad odem, da budem celovitija.

Novi Sad je moja sloboda. Ni u drugim gradovima ne manjka mi slobode ni vremena ni bilo čega, samo je u NS to posebno. Samo tu slušam svoje srce, pratim ga kuda samo pođe. Uvek u katedralu i uvek u pravoslavnu crkvu. Po gradskih ulicama, ako mi se ide desno ja idem desno, pa pravo pa popijem kafu, sedim i gledam i udišem grad i nekako sam svoja u svome. Jedan dan posvetim samo grljenju sa gradom. Satima ne progovorim osim ako sednem u restoran, dok poručim. Radoznalo posmatram lica oko sebe. Fini maniri i osmesi budu svuda oko mene. Čini mi se da se sam grad potrudi da mi skloni svu beogradsku nervozu i stres. Način na koji mene Novi Sad opusti je poseban, posebno u danu koji provedem sama, namerno. Sada znam da je to neka čudna konekcija grada i mene. Naravno da se radujem susretu sa prijateljima ali, ta intima grada i mene, neprocenjiva je za moju dušu.

Toliko se regeneriše da se otrgne i ode sama da luta trgovima i bulevarima novosadskim. Zavlači se ljudima u dvorišta, viri u prozore, u cegere napunjene na Futoškoj pijaci, prilazi ljudima i osmehuje se... Moja duša tu ozdravi. Peva, pleše, potpuno se oslobodi svih konopaca koje je stežu kad nije tu. Duša se otkači, preplavljena visokim vibracijama i noge nemaju izbor nego da je slede, glas takođe. Dok sam čekala božanstvenu Tanju, na trgu je krenula muzika koja je sama pomerala moje telo u ritmu slobode. Nisam ni osetila da igram, na sred Novog Sada, u sred srede grada, ja sam plesala na suncu i ništa oko mene nije postojalo. Da li je neko prošao, pogledao me, pomislio "Vidi lude žene, pleše uz rejv koji najavljuje EXIT", ma, baš me briga. Meni je bilo divno. Par sekundi ili minuta je to trajalo. Dovoljno da uđe u spisak uspomena koje se nose zauvek.

To veče, kada sam sela u bus za Beograd, pljuštalo je kao da se nebo otvorilo. Premeštala sam ranac iz ruke u ruku, tražila nešto oko sebe, kao da sam izgubila još neki komad prtljaga. Setih se, dok je kiša umivala Novi Sad a bus je lagano kretao, da sam poslednji put videla svoju dušu na Trgu slobode. Kao kad dete ispusti helijumski balon, tako sam je i ja videla visoko, kod zvonika katedrale, evo, ovde pri vrhu. Nju sam zaboravila da ponesem kući i sad moram ponovo u Novi Sad. Jedva čekam.

Ne zamerite, dragi ljudi, što vam ne javim kad dolazim. Prosto uživam u maženju sa Novim Sadom, njegovim mirisom i bojama vanile i višnje. Sad već znam da je tu neki magnet koji me privlači, jako. Dok ne otkrijem šta ili ko je to, dolaziću i skupljaću delove svoje slobode, razasute po tom divnom gradu. Naravno, i kisačkim širokim ulicama, sve do posebnog mesta u Tankosićevu.

Foto: ja slikala

Za moj osmeh zaslužni su: dve Tanje, Lata, Merima i Voja