Snovi se ostvaruju

Koktel zabave umeju da budu priličan smor. U najgore doba dana, kada moram da trčim sa posla, haljina odgovarajuće dužine, dvorište puno buba... Ali, ume da bude lepo, priznajem. Iskustvo me je naučilo da izbegavam stileto štikle. Nezgodno je kad se zabodu u zemlju pa nema bežanja kada situacija postane naporna.

Duboko verujem da postoji spisak žena koje moraju da se pojave na svakom beogradskom dešavanju. Kao da im je stalno zaposlenje da glume masovnost na događajima ali ne da bi ih ulepšale i oplemenile, nego da bi glumatale. Ti plastični osmesi, to foliranje "slatka moja" a jedna drugu bi izbole noževima... Jedva čekaju da se treća makne da bi je, dve koje ostanu, na miru ogovarale. Da zlo bude veće, tako namontirane slatke su kao dijabetes u najavi. Inače, nema pas za šta da ih ujede. To su one što žive od bajatog hleba i paštete da bi na besplatnoj zabavi zablistale u haljinici sa rasprodaje. Nije problem što su sve kao navijene Barbike, sve se isto smeju, sve imaju iste pokrete i reči. Ko ne ume bolje, neka uči od onih koji umeju, samo neka ne glumi nobles. Iz aviona se vidi lažni sjaj kineskih bisera.

Imam čitavu seriju nadrkeljivih faca, koje pravim, po potrebi, raspoloženju i okruženju. Za tu priliku odabrala sam nadrkeljivu facu br. 3. Nju specijalno nosim na mestima gde ne želim preterano da komuniciram ali moram da se pojavim. Nadrkeljiva faca br. 1 je suviše obična. Drk smrk, nema priče, nema osmeha. Nadrkeljiva faca br. 2 je za roditeljske i ostale sastanke. Trojka je bila savršena, za tu priliku. Odlično se slagala sa dekoracijom dvorišta. Na neka dešavanja se, prosto, mora otići, voljno ili ne voljno ali kao znak pažnje i poštovanja prema domaćinima. Što sam starija, to je više prilika na koje moram nego onih na koje hoću. Te izborne su uvek daleko od javnosti i koktel haljina uparenih sa štiklicama.

Kao i obično, stajala sam sa strane. Nadrkeljiva faca br. 3 bila je odličan repelent za sve nepoželjne. Uvek mi je bilo drago da sretnem gospođu koja je, ovog puta, bila u haljini boje senfa. Nju su baštenske bubice obožavale. Njena srdačnost i iskren, ne usiljen, osmeh osvajali su i one kojima se nije sviđala. Ima takvih ljudi, čiji se rad ceni ali ličnost više nije ni diskutabilna. Smejala se srcem, tako da je broš na njenom reveru veselo poskakivao. Ko  ume da se smeje, smeje se celim telom, bez pravljenja face kao da ga je drmnuo svež facijalis. Obzirom na domaćine, engleski se govorio na svakom koraku. Sve tople duše se smeju istim jezikom iskrenosti.

Uvek me je zabavljalo da, pogledom, tražim likove iz obezbeđenja. U besprekornim odelima, uvek nečujni i nevidljivi, predstavljali su najzanimljiviji deo takvih dešavanja. Nešto poput onih crteža "Pronađite 12 uljeza". Nečujno mi se prišunjao gospodin u crnom odelu. Zaklela bih se da ga nisam videla, da je tek došao. 

"I am Petar. How do you do?", reče mekim baritonom. 

"Didulidudu", odgovorih kratko. 

Neverica.

Mene si našao, mangupe. Takve frajere pamtim, čisto da znaš, viđala sam te već na ovakvim mestima.

"Vi se šalite, zar ne?", zvučao je iznenađeno.

"Vi ste prvi počeli, zar ne?", nisam se dala zbuniti.

Ode istim putem kuda je došao. Lepše je izgledao iz daljine. Fino dupetance, priznajem.

Pustio me je da pojedem par zalogaja i opet se, ni od kuda, stvorio. Pomislih da se spušta niz oluk. Ne može čovek da doleti, kao ptica. Ili stiže sa krova ili čuči u žbunju. Da, nema žbunja, bezbednosni razlozi. 

"Ni ja ne volim enduro motore", rekao je na čistom i razgovetnom srpskom. E, sad možemo da komuniciramo. Gospodin zna mnogo toga o meni, a da me nije pitao.

"Nekulturno je započinjati razgovor sa osobom o kojoj sve znate", rekla sam nezainteresovano. Ako zna da ne volim enduro, zna sve. Možda i više od toga.

"Da li ste uvek tako...", tražio je prigodnu reč.

"Mislite, nadrkana? Jesam, svakog dana od 16h do 17.30. Takav mi je bioritam, verujem da to već znate, kao i da je izuzetak svake treće subote kada sam nadrkana od 11h do podne".

Učinilo mi se da čujem krčanje iz prijemnika u njegovom uhu. Mnogo gledam detektivske serije. Opet je nestao, dok sam se okrenula. Tačno ću poverovati da, za leđa, ima zakačen lastiš koji ga povuče kad se mnogo zaleti.

Pojavio se za par minuta, sa punim tanjirom eklera. Ljubazno me je ponudio.

"Znate da ne volim eklere", rekla sam kratko.

"Znam. Nema štrudle sa makom, proverio sam dva puta", rekao je hladno, profesionalno.

Ekleri lepi ko lutke. Džabe kad ne volem.

"Šta ćemo sad?", upitala sam retorički, bez želje da mi zapravo odgovori.

"Sad ćemo da odemo kod moje tetke Marice, na štrudlu. Javio sam joj da umesi. Taman će je izvaditi iz rerne za.... 7 minuta".

"Opcija da me ne zanimate nije u Vašem softveru?", pitala sam, već pomalo iznervirana.

"Ne. Tetkinu štrudlu niko nije odbio i preživeo".

Ao.

Ovaj je luđi od mene. Možda je strani špijun ili domaće nešto, deluje opasno ali ima tako lepo dupence i tako dobar parfem da počinjem da se topim i curim u svoje cipele. Možda me ubije, iseče na komade, masnije baci preko ograde ZOO vrta a posnijim nahrani ribe u Savi? Ili me proda u belo roblje, na kilo, ko zna koliko para ima da namlati. A seksi je, nema dileme. Pokušaću da se izvučem na foru koja uvek daje dobar rezultat. Opet mi se prišunjao.

"Znate... Petre... Mene baš strašno žuljaju ove cipele i baš danas ne mogu sa Vama na štrudlu kod Vaše tetke...". Iz džepova je izvadio baletanke, crne, lakovane, sklopive. Sagnuo se, obuo me.

Jel ovaj princ, jebote? Nisam Pepeljuga ali sad više ništa ne kapiram.

"Izlaz je na ovoj strani. Već sam nas odjavio a sada možemo lagano ka autu", uhvatio me je pod ruku i za tren oka bili smo pred crnom limuzinom i vozačem koji mi je otvorio vrata. Neka me seciraju, neka postanem hrana za lavove, ja odoh pa da baš vidim kuda ćemo.

Par ulica dalje bilo je naselje koje će se srušiti samo, pre nego što ga neki investitor otkupi i napravi šoping centar. Na dvorištu sitna žena, izašla je iz kućice kao za patuljke. "Dobrodošli, Petar mi je pričao o Vama...", srdačno nas je dočekala. Čekam da mi ćebe padne sa kreveta i probudim se. Petar me upoznaje sa tetkom, ulazimo u njen skromni dom veličine limuzine u kojoj smo bili par minuta ranije. "Marica ne dozvoljava da je preselim odavde. Ne pristaje ni na novu kuću ni na stan, šta predlažete?", upitao me je, poslovno.

Na stolu štrudla. Rumena, mirisna, debela ko Sremicina noga. "Predlažem da mi ovo probamo. Odmah!". Iste sekunde, na tanjiru ispred mene bio je okrajak. Vruć, krckav, predivan. "Rekao mi je da baš ovako volite. Nadam se da sam pogodila", nasmejala se Marica, skoro mangupski. Sa prvim zalogajem, vrata raja su se otvorila, sad neka me slobodno iseckaju. Ova štrudla je ufffff... Limunada je bila, naravno, po mom ukusu. Tetka divna, jednostavna žena a ovaj lik totalna enigma. Posle sat vremena priče, predložio je da pođemo. "Sutra putujete, treba da se odmorite", rekao je na putu do auta. "Ako Vas baš zanima, sutra radim i verujem da to već znate. I gde i koji posao i u koje radno vreme", sad mi je postalo smešno i nadrkeljiva faca br. 3 je nestala skroz. Mora da mi je skinuo kad i sandale.

"Sutra idete na odmor. Previše radite. Verujem da znate gde i sa kim"...

"Slušajte, Petre...", udahnula sam i krenula da objašnjavam kako nisam ja tamo neka sponzoruša i kako idem na odmor kada JA to odlučim. Uostalom, odmor imam tek za 3 nedelje.

"Da, cenim Vašu samostalnost i to što imate odmor za 3 nedelje ali jedan razgovor rešava sve", reče i razvuče osmeh kao dečak kad dobije novi bager.

"Halo... Da, čuli smo se danas, u vezi odmora Vaše koleginice. Ona je pored mene i ne veruje da sutra ide na odmor pa Vas molim da joj potvrdite"... Dodao mi je telefon. Sa druge strane, moj direktor, crče od smeha. "Na tvom mestu ja bih poslušao. Dva meseca sve priprema, nemoj da se joguniš nego uživaj. Prinčevi se ne pojavljuju svakodnevno, velika si, znaš to. Lepo se provedi", reče direktor. Da li smo svi jeli neke pečurke i sad kolektivno tripujemo ili se Univerzum zaista potrudio da realizuje ono o čemu sam razmišljala pre par dana? I, kad da odem na depliaciju, šta ću sa psom, ko će da mi zaliva cveće? 

Ujutru smo svratili kod Marice, po štrudlu. Spakovala je deci za put, kako reče. 

"Princezo, uživajte. Nije što je moj ali je mnogo dobar. I mnogo mu se sviđate", reče, dok mu je, tobož, skidala nevidljive mrvice sa košulje. Za pola sata bili smo na aerodromu, za sat u avionu, za tri sata na terasi, onoj posebnoj, onoj koju želim već 30 godina sve sa kućom kojoj pripada. Čime god da smo se drogirali, efekti su odlični. Mandrać, barka, sve je na svom mestu. Izašla sam na mulo, da se još jednom uverim da sam baš tu. Stajao je do mene.

"Nadam se da smo konopac za veš zakačili na odgovarajuću visinu jer znam da, od prošlog veka, maštaš o tome da ti vetar mrda haljinu dok kačiš sveže opranu posteljinu...", opet je bljeskao biserni osmeh.

"Kako i zašto i od kada znaš sve o meni?", pitala sam, spremna na odgovor da je vanzemaljac koji je primio oblik Zemljanina i koji će da me čipuje i vrši oglede, ali jako srećna što će to biti baš TU.

"Od kada sam te video, sa onim šeširom... Od kada sam pročitao sve tvoje tekstove, intrervjue, snimke, od kada sam razgovarao sa svim tvojim prijateljima i kolegama i svima koji su mi potvrdili sve ono što o tebi mislim, od prvog dana", rekao je.

Ako me sad uhvati za ruku, ovde, ispred ove kuće, ja ću pristati na sve.

Jer, ovo je momenat o kom sanjam predugo. Ne znam da li je on taj o kome sanjam ali, ili neka me neko probudi, ili da se pustim pa kud god stignem.

Pomirisao mi je kosu. Duvalo je jugo, mirisalo je na kišu sa Ubala. Nebo je postajalo sivo a more modro. Najlepše. Seli smo na plažu mog detinjstva. Falile su mi reči. Ostvarivalo se, jedno po jedno, ono o čemu sam maštala kad god bih bežala od nekoga ili nečega strašnog, u mislima, baš na ovo mesto. Zaklela bih se da je, jedna stena, nekada bila par metara dalje ali to nije bitno.

"U pravu si. Bagerom smo je pomerali juče, i meni se čini da je bila više desno. Još imaš ožiljak od penjanja na nju?"

Samo sam mrdnula haljinu sa kolena.

Kiša je počinjala. Vratili smo se u kuću. Bila je ista kakvu pamtim iz prošlog veka. Čak i onaj sat, sa malom kukavicom.. Sve je bilo tu. I svetlo plava škura koja su škripala na vetru. I stolice obojene belom, sa dekupaž ružama... I staklena flaša sa hladnom vodom, u vratima frižidera.

Sve je bilo baš kako treba. I on je bio pored mene i bili smo srećni, dok je kiša sve jače padala a talasi se strasno milovali sa obalom.

Bajke postoje. Nadrkeljive face više ne postoje. Moj san se ostvario. Onaj san, za koji sam mislila da je nemoguć, ostvario je neko bolje nego što bih umela ja, koja sam ga osmislila. San da postoji ljubav veća od svega, san da postoji Čovek koji na mene više misli nego ja. A u snu san i u njemu baš ova kuća, pred kojom sada sedim. Opet će nevreme. Ovo leto je baš varljivo. Sedeću pred kućom i pisaću opet, zaboraviću da se ogrnem ćebetom sve dok on ne stigne. Skuvaće čaj od belog jasmina, izuće gradske cipele u hodu, zavrnuće nogavice svog fensi odela, ugaziće u mandrać da izvuče barku i sešće tek kada me ušuška u ćebence. Ćutaćemo, tako, disaćemo i bićemo tu. Jedna duša u dva tela. Nema oluje koja sme da nas oduva. On je mene oduvao iz svega što me više nije činilo srećnom, u svet u kome ljubav caruje. Pravi sve postavi baš kako treba.

 

 Foto: Internet