Dva cela

Kad sam bila mala, u ženskim magazinima bile su popularne priče o princu na belom konju i priče o pronalaženju svoje druge polovine. Žene su čitale i uzdisale. Nisu imale društvene  mreže da javno razmenjuju iskustva i priče o svojim uverenjima. Potajno su se nadale da će se njihovi muževi, nekako, pretvoriti u te obećane prinčeve ili bar jače polovine. Godine su se nizale...

Porasle su njihove ćerke, koje su malo manje verovale u bajke. To su bile generacije devojaka koje su verovale da je dovoljno imati noge do ušiju, dekolte do pupka i trep trep trepavice, komplet koji bi trebao da šarmira prinčeve privatizacije. Sigurno je nekoj uspelo. Ostale su morale da se zadovolje konjima koji su dolazili bez prinčeva. I dalje sam bila nezainteresovana za potragu za svojom polovinom. Verovatno zato što se nikad nisam osećala polovičnom. Odavno sam celina, i vredno radim da tako i ostane.

Smem da ostanem sama. Uživam u samoći. Oko mene ima ljudi kojima je svaki momenat ispunjen dešavanjima, radom, pričom, društvom. Ne mili im se da ostanu sami sa sobom i svojim demonima. Ja sam se sa svojima sprijateljila. Na TI smo. Redovno komuniciramo i dobro nam je, valjda je to umetnost zajedništva i suživota. Imam jedan razveden brak i ne pada mi na pamet da ponovo ulazim u takvu vrstu zajednice. Nisu u pitanju loša nego dobra iskustva. Sad znam šta mi ne prija i zašto mi savršeno odgovara maksimalno vikend zajedno, a onda na spavanje svako u svoj krevet. Zbog toga što dvoje celih imaju svoje živote, obaveze, poslove, interesovanja, hobije a jedno drugom možemo da budemo samo partneri. Ne igračke, ne "životić moj", ne celodnevna zabava. Moji dani su sasvim lepo zabavni i ispunjeni i više nego što želim onim svakodnevnim obavezama, koje me najviše troše. 

Vredno sam radila na svom razvoju i napredovanju. Za ovih, skoro 50 godina, nakupilo se raznih iskustava. Nisam uvek bila kraljica u svom svetu od čokolade ali preživela sam, svaki put rastući. I dalje mi nije falila polovina. Za nijansu više nego juče a manje nego sutra, danas znam da sam cela i celovita. Da uz mene može da bude samo čovek koji je, takođe, ceo. Nikako polovičan, nedovršen ili bilo kako ne ceo. Ne mislim tu na povrede koje smo svi skupili, tokom života, ni na delove nas koje su nam neki otkinuli i odneli sa sobom. Mislim na nedovršenu ličnost. Niko nije savršen, baš kao što ne postoji onaj princ sa početka priče. Ne mogu i ne želim da nekome budem ceo svet. 

Pristajem samo na to da budemo dvoje celih koji će svoje svetove i Energiju da udruže i stvore novi svet. U takvom odnosu svako ima pravo i obavezu da dalje raste i razvija se, kao ličnost. Užasava me pomisao na to da nekome budem sve što je želeo. Prestati da želiš još i više i bolje... Meni je to strašnije je od smrti. Ne zanima me grebanje po površini. Strast se istopi brzo a onda sve sitno, što je u početku bilo slabo vidljivo, počne da raste i tamani sve pred sobom. Neću to, neću tako. U redu je da polovina traži polovinu, da bi postala celina. Celina ne pristaje na manje od celine, da Univerzumom putuju kao dve celine koje se prepliću ali nikad jedna drugoj ne otimaju celovitost.

Foto: Internet