Um, drum i ostalo

Žarko i ja nismo od onih parova što imaju zajedničke Facebook profile i ne odvajaju se, ni slučajno. Izuzetno cenimo autonomiju i smatramo je neophodnom. Niti je meni mesto za stolom, kada je on na pivu sa prijateljima, niti je njemu mesto za stolom, kada sam sa prijateljicama. Zajedničke aktivnosti imamo ali i one odvojene. Tako smo se dogovorili i to je jedan od stubova našeg braka. Jovanina trudnoća je lepo napredovala. Ona i Đole su sređivali stan a Žare je bio vođa parade. Deca se ne razumeju u majstore ni u poslove u enterijeru, neophodne da se završe dok njihova beba ne bude stigla. Među nama rečeno, Žarko se opasno branio od činjenice da uskoro postaje deda. Zbog toga je, na sebe, prihvatao i šta mora i šta ne mora jer ga je okupiranost poslom "podmlađivala" osim kad bi ga uklještilo u krstima jer krštenica prihvata stanje de facto. Bili smo pozvani na venčanje prijatelja, u Novom Sadu. Odlučili smo da idem sama a da on ostane sa decom i majstorima. Nije mi palo teško...

U Beograd je stiglo proleće a, sa njim, Žarkov zet iz Crne Gore. Bez nekog posebnog razloga. Onako, da nas vidi kako smo. Da ne pominjem da nam je Danka poslala brdo njeguškog sira i pršute. Time se visoko rangirala za Najbolju sestru na planeti. Žarko je imao puno familije ali ih nisam upoznala još. Valjda prema svecu ide i tropar, kada im bude nešto trebalo, javiće se, ne brinem. Žarko ga je sačekao na aerodromu. Imala sam vremena da spremim lep ručak. Pijace su se, taman, zazelenele a mene to raspameti. Pravila bih tikvice i paradajz i zelenu salatu i spanać i sve što vidim na tezgama. Odlučila sam se za jednostavne stvari. Moje iskustvo je pokazalo da muškarci baš i ne vole previše zelenila na stolu. Brdo mesa je uvek dobar izbor a i nije putovao dva dana, na kamili, pa da mu treba sad neka specijalna hrana za oporavak. Stigoše momci sa aerodroma, baš kada sam krenula da sebi sipam jednu lozu. Ni to ne umem da popijem, ne znam šta mi je bilo, pomislih da je vreme da i ja proba...

Virus korona nam je svima pomutio planove i reorganizovao proleće. Kad strah (od virusa, od lečenja, od respiratora, od zaraze, od da li će biti plata itd.) ljudima okupira umove, postaju idealni kandidati za kojekakve koučinge sumnjivih stručnih kvalifikacija. Pri tome, ne mislim na školovane profesonalce čiju pomoć nije sramota ni potražiti ni platiti. Mislim na one vozdignute, duhovne i pročišćene, što su utripovali da su bogovi, tačnije boginje. Kako je pokazala moja amaterska statistika, od 10 objava na fejsbuku, 5 su pozivi u kojekakve grupe za manifestovanje i vibriranje. Nisam bila hrabra da istražujem kako se to vibrira. Obeshrabrila su me saznanja sa koliko nula piše se manifestovanje plus vibriranje. Možda ne bih obraćala pažnju da mi komšinica nije ispričala svoj slučaj. Pojavio joj se tako sponzorisani post, baš u trenutku kada "joj je trebalo da pronađe unutrašnji mir". Hajde dobro, svakome povremeno trebaju putokazi na putu u sebe, to sam tako razumela. Ka...

Nedeljno pre podne. Vreme kada muškarci ne prave razliku koji je dan i kada žene kuvaju bar tri jela za naredne dane, feniraju se, sređuju nokte. Nekada je to bio termin za učenje, za završavanje svega nagomilanog tokom predhodne nedelje da bi se novonastale obaveze popele na listu. Mila je bila kod tate i njegove nove žene. Ako se sećate, one što joj je venčanica ličila na ulupano belance. Fina je žena, kaže moja Mila. Voli da vikendom ode kod njih. Kaže i da ona pravi palačinke bolje od mojih, što je nemoguće ali hajde, ostaviću Ego po strani. Ako je detetu lepo i voli da ode kod njih, neću joj stajati na putu. Dovoljno je velika da ume da bira i odlučuje o svom odnosu sa ocem. To, što smo on i ja razvedeni, ne sme da utiče na njihov odnos. Nova žena se fino uklopila iako je bila vegeterijanka a Milorad i Mila zadrti mesojedi. Sve vredne domaćice do 10h bi već obavile kupovinu i pijacu pa se dočepale usisivača i hemije za glancanje kuće. Mene je spopala takva mrza da nisam...

Jovana je vrebala pravi trenutak, kada da ocu saopšti da je trudna.  Bila je na drugoj godini medicinskog fakulteta. Nije baš bila student generacije a nije ni imala takve ambicije. Puno smo razgovarale. I tome kako da kaže tati (kao da već ne zna, od Anite), šta da radi sa studijama, šta i kako dalje jer će, njihova beba, svima da nam unese radost ali i tumbanje rasporeda. Cvetala je od radosti. Đole je radio ali i puno pomagao svojima. Na moje pitanje, kako vidi njih troje u narednoj godini, odgovor je bio da želi da svi rastu u sremačkom selu ravnom, kod Đoletovih. Imaju veliku kuću, dvorište, sve uslove da jedna mlada porodica zdravo raste. Obećala sam da ću da pričam sa Žarkom o svemu, da ona treba da brine o sebi, trudnoći i Đoletu a mi smo tu za sve ostalo. Žarko je bio vrlo uzbuđen. Ćerka jedinica je trudna! Dogovorili smo se da deca i Đoletovi dođu u subotu na ručak. Od utorka je smišljao meni. Da li da kuvam sarme, da li mora sve redom, meze pa hladno predjelo pa...

Narednih dana, moj muž je bio istraumiran saznanjem da će da postane deda. Nemam ideju šta je očekivao, da ga Jovana pozove i pita da li mu odgovara da postane deda ili da odlože na par godina, dok ne bude spreman? Ili mu, bar, ne porastu uši na odgovarajući format. "I, šta mi sada treba da radimo?", - pitao me je Žarko. Vidno uznemiren. "Mi treba da doručkujemo. A vi?", - pokušala sam da mu skrenem misli. "Sanja, ozbiljno te pitam. Šta mi sada treba da radimo?" Nisam se šalila, za doručak. Nismo mi napravili bebu i treba da čekamo da se deca jave, objave i traže pomoć ukoliko im treba. Ja sam za to da se mladima ne mešamo u život čak ni kada to od nas očekuju. Nije lak teret odgovornosti, jesu mladi ali ako umeju da prave bebu umeju i da nose ceo paket. "Da krečimo?", - pitao me je, musav od ajvara i uštipaka. "Što mi da krečimo, srećo?", - odgovorih, musava od džema i uštipaka. "Ženo, da li ti umeš da krečiš?...