Domaćice i one druge

U poslednje vreme, net bruji od izjava domaćica. Žene su odlučile da objasne koliko rade i koliko njihov rad nije cenjen. Sve to mi ne bi padalo u oči da nije predimenzionirano i gladno pohvala.

Kažu da je domaćica žena koja je svesno i samovoljno odlučila da svoju karijeru zameni bavljenjem kućom i porodicom. Svima razumljivo. Razloge ne preispitujem. Oko mene su domaćice, uglavnom, nikad radile stalni posao (svakog radnog dana puno radno vreme plus prekovremeno i ostalo što se podrazumeva). Ne poznajem ni jednu koja je godine studiranja, stažiranja i napredovanja tek tako okačila o klin kao izlizane patike jer obožava da kuva i čuva ali nije nemoguće. Neke su ostale bez posla, radile za male plate pa sračunale da je jeftinije da sede kod kuće i bave se decom nego da celu platu preusmere nekima koje bi to obavljale umesto njih i to je OK. Svako ima svoju kalkulaciju samo ne vidim kalkulaciju mlade žene koja kaže "Sad ću da studiram i završim fakultet, specijalizaciju, magistriram, doktoriram i ostanem kod kuće". Možda postoje, ja ih ne poznajem.

Ono što u celoj priči nosi nit patetike je objašnjenje kako se domaćice nisu žrtvovale nego baš naprotiv, uživaju u tome što su odabrale. Ni zaposlene žene se nisu žrtvovale nikome, pagansko vreme je odavno prošlo. Taj bolan krik "mi to volimo, mi to želimo"... U redu je, žene, shvatili smo da je to vaš izbor, nema potrebe da nas trljate i dalje. Uživajte u svojim životima isto kao i mi ostale, koje, uz karijeru i poslove van kuće imamo iste te poslove u kući. Plaćamo drugima da nam čuvaju decu ne zato što mi to ne umemo nego duboko verujemo da deca treba da rastu u okruženju vršnjaka, u sredini odgovarajućoj za njihov uzrast. Naša deca umeju da budu musava i slinava samo mi od toga ne pravimo spektakl. Ne živimo u brlozima ali dopustimo sebi da 5 dana ne pokupimo prašinu jer su nam prioriteti drugačiji.

Moj radni dan počinje u 08h i ne znam kad se završava. Nemam muža koji donosi platu dovoljnu da nas sve izdržava. Nemam muža koji razvozi decu po treninzima i aktivnostima, ide na pijacu i cenjka se za dvajeskila paprika. Svejedno, moj ajvar već 20 dana stoji uredno na polici u špajzu. Da ne bude kako mi zaposlene pojma nemamo, kupujemo sve gotovo, donosimo od mame iz sela i tako... Bar 10 sati svakog radnog dana potrošim na posao koji radim tek 23 godine. Vrlo često, sa tog posla produžim dalje. Beograd je veliki i iskomplikovan grad, potrebni su sati da bi se sa nekim popila kafa 20 minuta ali nije problem, gde ima želje ima i načina. Zatim se bavim aktivnostima zbog kojih sam Naj žena 2016. u izboru čitateljki Blic žene. Bavim se onima za koje nigde nema mesta, koji su ničiji, koje nema ko da sasluša a da im ne prilepi etiketu ili bar prekor što su se razvele. I to je posao koji traži vreme i koncentraciju, ma kako tralala nekima izgleda. Već oko 20h dobauljam do kuće, odlepljujem sa sebe odeću, znoj i umor da bih postala domaćica.

Od sudova od ručka pa preko preslišavanja istorije, objašnjavanja sabiranja pozitivnih i negativnih brojeva, prosečnog saliniteta svetskog mora i nepravilnih glagola. Jednom nogom trpam veš u mašinu, drugom rukom računam brzinu kretanja pešaka koji je za 2 sata prešao 9 km, trećom rukom dodajem kutiju sa lekovima svojoj majci, četvrtom rukom mešam boraniju, petom... Ponekad dremam pod tušem, ako imam sreće da je ostala neka kap vruće vode. Kažu mi da imam super frizuru. Tajna je u tome što legnem sa mokrom kosom jer ne mogu ruku da podignem da držim fen. Često ne mogu da spavam jer mi je glava puna ideja, obaveza, moranja i obećanih dogovora. Ujutru ne vidim na oči, o šminkanju ne razmišljam jer su mi oči pune suza čim izbauljam iz kuće. Koliko sati provedem pred monitorima, ne čudi. Sretnem drugaricu koja, pre nego što kažem "Dobro jutro" već izdeklemuje kako je kupila najlepšu junetinu i žuri da skuva grašak do 10 jer u 11 ima zakazano kafenisanje sa drugaricama. Javiće mi se ovih dana, baš je u gužvi, ne stiže. Klimnem glavom u znak podrške i pretrčim ulicu, u nadi da me ćerka nije videla jer se to ne sme. Realno, najteže mi je da se vidim sa onima koji ne idu na posao jer imaju jako  malo vremena. Život je baš komplikovan.

Čitam savete blogerki od 20 godina, kako da organizujem svoj dan. Ako bus zaređa sve semafore u Omladinskih brigada, na raskrsnici sa Milutina Milankovića nekad zadremam. Valjda od onoga "tebi je lako, ti radiš i imaš svoju platu". Tačno, lako mi je nasuprot onima kojima nije lako, koji su umorni i nezadovoljni. Setim se sebe pre dvadesetak godina kada sam imala faze da mi je dosadno. Zaboravila sam šta znači ta reč danas prerađena u izraz "Smaram se". Valjda je to stvar ličnog opredeljenja. Aktivan život i iluzija aktivnog života, svakome po meri koju je za sebe odabrao. Nemam baš skuvan kompot od svake vrste sezonskog voća ali imala bih čime da se pohvalim, da mi je do hranjenja ega tuđim prihvatanjem mog obrasca života. Da smo živi i zdravi, srećni izborima koje smo napravili. Od onih sa osetljivijim dušama, prihvatiću objašnjenje da je sve to sudbina kojoj se ne može umaći.