Ponovo radi ringišpil

Počela je još jedna školska godina. Đaci uzdišu za raspustom, roditelji uzdišu jer je prestala anarhija. Gledano iz perspektive roditelja, raspusti kvare decu. Dva i po meseca đačkog odmaranja od dece su napravila lenje bube kojima treba vremena da se, opet, uvedu u školski ritam.

Nije to ništa strašno, osim za one koji su prespavali svako pre podne, navikli na doručak u krevetu, sate kuckanja po telefonu i celodnevnu zabavu na bazenu. Za par dana, navići će da idu na spavanje kad počnu da zevaju, samo još malo da kuckaju po telefonu i jurcaju po parkovima. Nije mi namera da pišem o prepunim rančevima, sa koliko nula se piše nabavka udžbenika, o nemogućnosti nasleđivanja istih jer svaka škola ima odabrani program i ono što je učilo kumče na Čukarici ne važi za novobeogradskog đaka.

Gledam ovu moju tinejdžerku koja je kao Alisa u zemlji čuda. Ujutru nema pojma gde je levo, kosu zaboravlja da opere šamponom, na fiziku nosi opremu za fizičko. Razumem da joj je glavica prepuna informacija, dečačkih pogleda, stihova iz pesama polu idiotskih pevača. Razumem i koliko je nervira samo pominjanje škole i obaveza, ali u školu mora i tu je početak i kraj. Slušam roditelje koji decu ispraćaju u školu rečima "Pazi da se ne isprljaš", "Pojedi užinu", "Srećno", kao da u rudnik ulaze a ne u školu. Učimo ih da govore, hodaju, čitaju, crtaju, voze bicikle... Da li ih učimo da budu srećni? 

Previše je dece koja su supresirana raznim NEMOJ. Svaka druga roditeljska reč je NEMOJ, da padneš-skačeš-jurcaš-jedeš pesak-otimaš igračke... Kada dolazi na red ohrabrenje URADI, USUDI SE? Lakše je naučiti dete nego popravljati odraslog jer pre ili kasnije, svako NEMOJ dođe na red da se proba.

Kćeri moja mala... Potrči, pa ako padneš i polupaš se, proći će, lutko moja, jer sve prođe, i dobro i loše. Veruj mami, zaista sve prođe. Pokušaj da se popneš na drvo. Ako naučiš kako, ako sama pogledaš u krošnju i grane, videćeš na koju treba da staneš. Stani na rolere kad si dete, da te ne bi želja sustigla kada tvoja deca budu vozila rolere, i tvoja masa dobije ubrzanje ka gipsu do ramena. Pokušaj ono što želiš, neću da te sputavam, već da ti predočim moguće posledice a ti, čedo moje, biraj. Neće majka da ti daje gotovo rešenje, ne zato što neće uvek biti pored da misli umesto tebe već zato što treba da naučiš da preuzmeš odgovornost za svoju odluku. Bez obzira da li je u pitanju tociljanje niz brdo, na dupetu, ili da odeš sa društvom na bazen. Treba da preuzmeš odgovornost za svoje postupke, anđele mamin, i da se suočiš sa problemom. Sama moraš da nađeš rešenje, onako kako si sama sišla sa drveta kad si se popela baš jako visoko a ja se spremala da zovem vatrogasce da te skidaju ko ludo mače.

Svašta učite, što vam treba na nivou informacija i moglo bi to da se uredi da bude zanimljivo da učite a ne da učenje shvatajte kao groznu i dosadnu obavezu. Nemoj da učiš zbog ocene ni zbog moje radosti tvojoj oceni. Uči za sebe, za svoje bogatstvo koje ti niko ne može oduzeti. Nemoj da mrziš mene koja te ujutru budim, da se na vreme spremiš i odeš u školu. Nemoj nikoga da mrziš jer su, oni koji te vole, tu da ti pomognu, čedo moje. Uči koliko te zanima da znaš, moje je da te naučim da te novo znanje zaniteresuje a koliko u tome uspevam nemam pojma ali se trudim najbolje što umem. 

Nauči da budeš srećna. Da te male stvari raduju, poput smeha na odmoru, vraćanja iz škole sa drugarima, upoznavanje sa novim svetovima nauke, tehnike i tehnologije koji će prema tebi biti onakvi kakva ti budeš prema njima. Nauči da se raduješ školskim i sportskim uspesima svojih drugara, da ih podržiš kada im se odustajanje učini kao jedina mogućnost. Budi prijatelj onda kad tvom prijatelju to treba a ne samo kad ste najbolji drugari. Pruži ruku i onaj kome je potrebna umeće da je vidi i prihvati, to je sve što treba da uradiš. Da budeš prisutna sad i ovde, jer godine zaista prolaze neverovatnom brzinom. Sada gubiš vreme jer ti se čini da ga imaš previše. Kako budeš starija, lutko lepa, umećeš da vrednuješ svaki dan a u starosti i svaki sat udisanja života.

Sada ti je ceo svet u tvom društvu i u mobilnom telefonu. Neću ti reći da ga ostaviš ili da prekineš da komuniciraš sa svojim okruženjem na taj način. Ono, kako sam nekad ja sa svojom ekipom, nema veze sa vama danas. Samo komunicirajte pa makar i preko satelita. Budite tu jedni za druge, jer nema lepšeg saznanja nego da postoji neko ko je za tebe tu uvek. Mali ste još da biste znali koliko vredi prijateljstvo kad se tvoje more uzburka, kad te vetar šiba kao orahovu ljusku, a sve lađe su na dnu. Rastite zajedno, pilići dragi. Nije vam lako da hvatate korak sa svetom odraslih, biće vam sve teže da se uklopite zato budite deca što duže možete. Plačite kad vam se plače i pevajte kad vam duša traži, gdegod i kadgod, bez obzira ko gleda i sluša. Uživajte u životu i budite srećni. To nećete naći u udžbenicima, pored karakteristika skupa prirodnih brojeva ili ekvatorijalne klime, nepravilnih glagola i glasovnih promena. To treba da vas naučimo mi, roditelji, koji smo.... valjda... do sad naučili da razlikujemo vrednost od cene, žrtvu od želje i zaradu koja se ne meri novcem.

Živi i raduj se. Budi tvrdoglava, svađalica, borac za prava nenaspavanih i umornih đaka. Maži se svojom maskarom i spavaj sa plavim medom. Oba ti pripadaju. Nije lako odrasti, nije ni uvek lepo ali je prirodan tok od rođenja ka smrti. Nauči da uživaš u svakom iskustvu i da iz njega uzmeš ono najbolje. Obuzdavaj svoj temperament onako kako je najbolje za tebe. Voli i poštuj svakoga, sebe na prvom mestu. Lepa si. Stvarno možeš da izađeš napolje i ako imaš bubuljicu na čelu ili ti kosa nije kako si zamislila. Ok je. Veruj mi.

P.S.

Nemoj da me hvataš na fore jer nisam som da me loviš na bućkalo. I ja sam bila đak, i ja sam bežala sa časova, ljubila se sa dečkom u Topčideru u vreme trajanja nastave u mojoj gimnaziji, i ja sam pisala "puškice" i išla kod direktora kad me uhvate da prepisujem na pismenom. Sve je to ok i sve to te čeka. Samo nauči da budeš pametna i odgovorna za svoje postupke a, pre svega, da budeš sigurna u sebe i SREĆNA.

Foto: Internet