Petnaesti put

Košava nije uspela da rastera crne oblake. Nakupili su crnila toliko da su sami sebi bili preteški. Svako, ko bi tih dana pogledao ka nebu, deo svojih razočarenja, poslao bi direktno u oblake. Malo po malo, nakupilo se u oblacima crnila koje je samo čekalo trenutak da se vrati na glave onih koji su mislili da su ga se rešili. Vratilo bi se po svoje, da ih nauči da sudbina nije ni kriva ni prava a da svako odgovara za svoje izbore.

Obukla je haljinu od angore. Uvek je ta haljina bila loš izbor jer se neugodno lepila za najlon čarape. Jesen je tek počela, moći će da se provuče sa samodržećim čarapama jer je one druge bilo nemoguće upariti sa haljinom. Možda su svilena košulja i suknja od trevire bili bolji izbor? Volela je meki dodir angore na svojim butinama. Iako nisu bile izvajane, lepe i zategnute, ova haljina je njenim oblinama davala ton topline, diskretnog seksepila koji nije svako umeo da primeti. O frizuri nije morala da razmišlja. Košava je, tih dana, bila svima frizer. 

Šminka u zemljanim bojama dala je notu topline njenom licu. Jesenje note bile su neizbežne, od boje drveća do vibracije osećanja. Jesen je bila dama, ma šta ona o jeseni mislila. Nekad je nije volela. Želela je da leto večito traje, da je slobodna, sa što manje odeće na sebi. Lako je obući se. Letnja haljina može da se nosi i bez ičega ispod, dovoljne su sandale i dve kapi parfema i već bi trčala niz stepenice. Dodir angore po golim bedrima podsetio je da kasni. U stanu je bilo prijatno toplo. Mirisalo je na cimet i sveže pečenu bundevu. Ah, taj miris jeseni, koji košava donosi i raznosi... Samo da ne počne kiša. Odabrala je salonke sa 10 cm visokom štiklom. Boje peska, savršeno su se slagale sa tim danom. Nije stigla da zakopča mantil, već je izašla na stepenište i žurila ka izlazu.

Odavno je izašao iz kuće. Dan je bio dug i spor. Nije voleo takve dane. Jesen je, u njemu, budila tugu koja ga nikad nije napustila. Onda, kada ga je prvi put ostavila, otkinula je deo njega koji mu se nikada nije vratio. Ona jeste. Nastavili su, nekako. Žuljale su ga cipele. Uz sivo odelo uvek je nosio te cipele, zlatno žute, kožne, prilično neudobne ali savršeno uklopljene sa kaišem i košuljom belom kao sneg. Kao dečak, obećao je sebi da će, u posebnim prilikama, da nosi samo sivo odelo. Nikad crno. Crno odelo je uvek mirisalo na tamjan a on taj miris nije voleo.

Kiša je prskala Beograd. Namerno kažem da je prskala, jer ju je košava nosila na sve strane. Tu kišobran nije pomagao. Mali žuti sklopivi kišobran bio je samo igračka na košavi. Zamišljala je kako, kao Meri Popins, leti iznad krovova. Volela je taj film. Posebno joj je bio drag deo sa nacrtanim slikama na pločniku. Od njene frizure nije ostalo ni f. Košava se smejala i dok joj je otvarala mantil, prikopčan samo sa dva dugmeta. Nadala se da kiša neće biti jača, bar dok ne stigne na svoje odredište. Uvek joj je bilo žao cipela. Radije će ići bosa nego što će da dopusti da, u ovima, gazi po barama. 

U dogovoreno vreme bila je na dogovorenom mestu. Stajala je pod svojim malim žutim kišobranom kao što koktel drhti u čaši, pod onim kišobrančićem za dekoraciju, očekujući da ga nečija ruka prinese ustima i popije. Košava nije nosila lišće već ružne najlon kese. Jedna od njih zakačila se na vrh njenog kišobrana. Temperatura je padala i napolju više nije bilo prijatno. Bi joj žao što nije obukla hulahopke boje kože. Ne bi joj sada zebla bedra. Haljina od angore i tanki bež mantil nisu uspevali da joj pruže toplinu a cipele su, pod naletima kišnih kapi, dobijale sasvim drugu boju.

Zaustavio je taksi, uz puno muke i potrošenog vremena. Sa prvom kišom, u Beogradu je nemoguće zaustaviti taksi. Vozač ga je odmerio u retrovizoru, dok je ulazio na zadnja leva vrata. Sigurno je razmišljao kako će, na sedištu, ostati mokre fleke i kako će morati fenom to da suši. Niko nije voleo jesen. Pola sata im je trebalo za 2 km udaljenosti do ciljnog mesta. Par kapi kiše u Beogradu napravi saobraćajni kolaps. Platio je, izašao, i tih 100 m odlučio da pretrči. Kišobran nikada nije nosio. Pa šta ako pokisne? Majka mu, odavno, nije živa. Neće morati da joj objašnjava da se, od par kapi kiše, ne dobija upala mozga.

Ona je čekala i cvokotala. Samodržeće čarape, ubuduće, nosiće samo u spavaćoj sobi a do maja će da nosi skijaški skafander. To je jedina odeća koja, u ovakvim uslovima, pruža komfor i toplotu, naravno, u kompletu sa čizmama za šetnju po dubokom snegu. Nožne prstiće nije osećala. Razmišljala je, da li da uđe u kafić i sedne pored nekoga, da je zagreje? Još tri minuta će da čeka a onda odlazi.

Videla ga je kako dotrčava, kako u troskoku svojim dugim nogama preskače bare. Masna voda sa kolovoza prskala je njegove sive pantalone. Moraće sutra da ih odnese na hemijsko čišćenje. O tome je razmišljao dok je skakutao kroz bare, ka njoj. Bila je smrznuta, pokisla, išamarana ledenom košavom. Bedra su joj se tresla od hladnoće. Prišao je i zagrlio je. Spustila je kišobran a košava ga je ukrala. Vitlala ga je par sekundi pa ga je okačila na obližnje drvo. Izgledao je kao kineski lampion.

Gledali su se u oči. Nemo, bez i jedne reči, a onda su se ljubili kao da sutra ne postoji. Zaboravili su i na kišu i na košavu i na mokre noge i na fleke na njegovim sivim pantalonama. Ljubili su se, svaki njen atom sa svakim njegovim atomom. Zagrljaji, najjači na svetu, penjanje na prste da bi dosegla njegove usne, stajanje u bari i potpuno mokre noge u salonkama boje mokrog peska.... Svet je prestao da postoji. To je bio trenutak vredan življenja. Kao da su kiša i košava promenile vibraciju pa su počele da plešu zajedno sa lišćem. Sve je izgledalo kao kovitlac vetra, emocija, hladnoće, ljubavi, vreline i čarobnih sastojaka koji su prizoru davali neprikosnovenu draž.

Utrčali su u prvi trolejbus. Neki su pričali da su se i tu ljubili, na zgražavanje vremešnih gospođa sa prepunim kolicima za pijacu. Jednom gospodinu se učinilo da je video njena gola bedra, dok je sedela preko puta njega, ali ga je ženica, kod kuće, uveravala da mu se to samo pričinilo. Mali žuti kišobran ostao je zakačen u krošnji drveta još neko vreme, a onda ga je košava odnela dalje. Šteta, bio joj je draga uspomena iz Madrida.

Imali su još pola sata do povratka njihovog sina iz škole. U trku kroz dnevnu sobu, pustio je muziku. Iskoristili su svaki sekund, što pod vrelim tušem, što pod ćebetom. Rumeni i oznojani, srećniji nego prvog dana kada su se upoznali. Bio je to njihov mali ritual kojim su, svake godine, pozdravljali dolazak jeseni u Beograd, i tako već, evo, 15 puta. Imali su vremena za još samo par poljubaca, od momenta kada je dečak zvonio na interfon do zaustavljanja lifta pred njihovim vratima. Vruća supa je bila na stolu, mamina kosa diskretno neuredna a tatin osmeh pun tajni. Jesen je upravo počela.



Comments

  1. Prelepo!Sanjivo, nežno, plus kiša.. hladnoća da začini. Ma divno :)

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular Posts