Sremačka duša 1.5

Tog dana, sa Vukanom je bio u blizini njenih odaja. Dete se igralo, sa ostalom decom. Manojlu je bilo dovoljno da mu despotica kaže kod koga treba da ode. Dala bi mu knjigu u ruke i trčao bi na drugi kraj Kupinika. Sluga od poverenja je bio sumnjičav i namrgođen starac. Poverenje, koje je Angelina, imala u njega, bilo je neophodno za ovakvu razmenu poruka. 

Pogled na omot knjige je izazivao lupanje srca, kod oboje. Trenutak kada bi Angelina spustila komad papira u knjigu, i dodala mu... Sve boje sveta su se menjale. Manojlo, čovek u punoj snazi, drhtao je. Noge ga nisu slušale a telo se grčilo od radosti. Sluga od poverenja znao je sve. I ono što piše i ono što ne piše. Da li mu je, zaista, čitao ono što je Angelina pisala ili ono što je mislio da Manojlu prija da čuje, niko nije znao. Bile su to reči sladostrasne. Nežne, mile a opet.. Jednostavne. Prijateljstvo je jednostavno. Ljubav je jednostavna, od nastanka sveta pa do njegovog kraja, ljubav će biti osećanje koje je jednostavno a ljudi ga kvare svojim strahovima i nesigurnošću.

Nije bilo lako brinuti o Vukanu. Bio je divan dečak, pun snage i radoznalosti. Umeo je mnogo više od svojih vršnjaka, baš zato što se Manojlo brinuo o njemu. Žene, u porodici koju je slučajno dobio, gledale su ga kao najrođenijeg. Ni po čemu se nije razlikovao od Manojlovih sestrića, nestašnih i musavih dečaka, osim po pogledu. Oči tog dečaka nosile su tugu i radost jednako. Osmehom je lečio sam sebe, tešeći se da je moglo i gore biti. Vešt i okretan je bio na Manojla. Vremenom, počeli su i fizički da liče. Kada bi se vratili u svoj dom, posle celog dana trčanja kojekude, zaspali bi zajedno. Sve ga je Manojlo učio, i kako da bude samostalan i hrabar, ali te trenutke nije propuštao. Ako već nije rastao uz materine skute, da oseti ljubav i bliskost svog najrođenijeg koga je ocem zvao. 

Već je bio deran. Sa Manojlom bi odlazio u Angelinine dvore, kad god je otac hteo da ga vodi. Tim okicama nije bilo lako odoleti. Zato je, u sedlu, bio čvrst i vešt a na saonicama se video samo po rumenim obrazima. Angelina ga je volela. Iako je bila despotica, ljubavi prema deci imala je za ceo svet. Njeni sinovi su porasli a Vukan je bio njen treći sin, tako ga je zvala. Umeo je da joj se popne u krilo, i drema opijen njenom ljubavlju. Nije ga budila, puštala ga je da oseti žensku ljubav i toplinu. Osmehivao bi joj se, svojim krupnim očima, i zapitkivao onako kako deran njegovih godina to ume. Smejali su se samo njima znanim razlozima. Uveče bi bila muka poterati ga kući. 

Manojlo je imao puno posla. Dugogodišnja služba kod despotice postavila ga je na značajno mesto. Vukana bi doveo, poljubio, i udaljio se iz Angelininih odaja. Tog zimskog dana, vršene su poslednje pripreme za zimu. Angelina je živela običnim životom iako joj je titula despotice omogućavala mnogo više. Skromna i tiha, zadovoljna što je svila dom u Kupiniku, bila je zahvalna i mirna žena. Udovica despota Stefana Brankovića, bila je pod budnim okom svih u okruženju. Njena mirnoća i blagost nisu zasluživali da njome ispiraju usta, sve i da su imali razloga. Ljubav prema malom Vukanu bila je kao i prema drugoj deci iako joj je bio posebno drag. Dozvoljavala je da ostane u njenim odajama samo ponekad a on... Dete, kao i svako željno ljubavi, cičao bi od sreće. 

Iako dan nije najavljivao dolazak zime, sa prvim mrakom, meke pahulje su zabelele crnu sremačku zemlju. Bilo je vreme da se pođe kući. Manojlo je dan proveo sa konjima. Smrdeo je na štalu i znoj a ruke su mu bile ispucale od svega što je preko njih prevalio. Kao i obično, došao je do despoticinih odaja, po Vukana. Mudrica mala, shvatio je da ga čeka izlazak na sneg a bio je snen. Onako malečak, nije znao gde da se sakrije. Bio je sa sluškinjama koje su grejale vodu. Pomagao im je sve dok nije shvatio da će otac, svakog časa, doći po njega. Kako mu je čuo glas, nije imao kud pobeći. Zavukao se pod prve ženske skute, i pravio se da nije tu. Dečija logika, ako me ne vidite i ne vidim ja vas, nisam tu. Nije ga bilo nigde. Svi su se uzmuvali, ta, ne može dete nestati tek tako! Dozivali su ga, tražili, a od njega nije bilo ni traga ni glasa. Iznenađena žena je shvatila dečiji naum, i prihvatila njegovu igru. Samo je Manojlu pokazala prstom svoju suknju i stavila mu ruku preko usta, dajući mu do znanja da se igra nastavlja. Kakav je to dodir bio... Sve vatre Kupinika, te noći, nisu grejale tako žarko! Dodir, sekund, večnost. Mirisala je na puter, na svež hleb, na ljubav. Tobože ljut, rekao je "Samo da se ne smrzne napolju, sve ostalo će biti dobro" i izašao u noć. Sluškinje su se kikotale tiho, a Vukan je mirovao, tu pred despoticinim skutima, ugrejan toplotom njenih nogu i gospodskih haljina..

Goreo je Manojlo, te noći. Sve vatre sveta razgorele su se na njegovim usnama, gde je njena ruka dotakla njegovo telo. Jahao je prema kući a prvi novembarski sneg se topio pre nego što bi pahulje pale na njega. Oblaci i pahulje sakrivali su mu put do kuće. Dok je vezivao konja, dotakao je usne rukom. Neće se umivati, pred spavanje. Neka njen dodir ostane tu zauvek. Ne, nije se ljutio. Na neki način, zavideo je Vukanu. Biti u despoticinim skutima bilo je nešto najlepše i skoro sveto, u tom trenutku. U daljini se čuo topot konja a noć je mirisala kao nikad pre.

Srce ratnika osluškivalo je zvuke iz tame. Bio je umoran od ratova, bitki, rana i povreda. Želeo je da ostari mirno. Umorno srce zaslužilo je mir i Ljubav. Njen dodir njegovih usana slomio je ratnika.

Nastaviće se..



Foto: Internet

Comments

  1. Ovo je sada tako nabijeno strašću i toplinom... da čekam da u jednom trenu bukne... Sanja, carice!

    ReplyDelete

Post a Comment

Popular Posts