Um, drum i ostalo

Žarko je krenuo na put, do Danke. Bio je odmoran i dobro raspoložen. Nisam htela da idem sa njim. Prosto, postoje momenti kada je prepoznatljiva nečija potreba da bude sam par dana. Neka se brat i sestra ispričaju, bez mene. Znam koliko je važno biti sam onda kad srce to traži. Krenuo je ujutru, pre gužve na drumu. Spakovala sam mu galete, za usput, znam da sam neće nigde da stane. Volim da zna da brinem o njemu. Volim njega, volim sve njegovo, čak i njegove loše odluke. Skoro se naljutio, kad sam mu dala smotuljak sa galetama. Računam, dug je put, valjaće mu, možda bude neki zastoj a on je baš nervozan kada je gladan. Nema telefoniranja tokom vožnje. Sve je OK, on je krenuo put Crne Gore a ja do pijace. Dan je odmicao svojim tempom. Iskoristiću vreme kada nije tu, da poradim one dosadne kućne poslove. Nije da ne mogu kad smo svi kod kuće ali lakše mi je ovako. Bar ne brinem šta ću da bacim. Moj čovek je alergičan na bacanje. Sve može da zatreba jednog dana, samo nikako da dođe taj dan...

U vreme setve i žetve moj dragi muž se potpuno preda poslu. Neko bi rekao da je na moru jer pocrni baš lepo a on na njivi provede i jutro i dan i dočeka veče. Jeste da boja bude do oboda majice i rukava ali nema veze, komšije i dalje misle da je to morska farba. Jednog od tih dana, kada je neprestano na poslu, odlučila sam da budem domaćica za primer. Kućni pauk se širi u ćošku plafona naše spavaće sobe. Sve danas ću, sutra ću, dođe i njegov sudnji dan.  Ne volim kućne poslove. Mrzim kućne poslove. Nikad od mene neće biti domaćica mojih godina. I dalje se užasavam peglanja i usisivača, pranje sudova odradi mašina ali ovo što iziskuje moj rad me duboko iritira. Naravno da samo tražim razloge za odlaganje. Uz poslednji srk kafe iz šolje i poslednji dim cigarete, lenjo sam ustala, kao na robiju da idem a ne da ganjam pauka i skidam paučinu. Dobro... Samo ću da bacim pogled na telefon, da slučajno nema nešto jako bitno, kad ono... Sija se neka poruka! Iju! Volim te nepoznate kontakte. ...

Put ka najbližoj prodavnici vodi po sred ulice jer su automobili na trotoaru. Nervozni vozač mi trubi iza leđa. Naravno da se sklanjam sa jedinog dela trotoara bez parkiranih vozila. Naravno da sve pripada bahatima, jačima, drčnijima. Pred prodavnicom trojica odraslih muškaraca. Između 40 i 50 godina. Trbušići pozamašni. Jedino što ih razlikuje je što je jedan u bermudama i majici, drugi u odelu i roze košulji, treći u trenerci koja mu visi do ispod dupeta a majica mu se odavno smanjila, kad je pupa narasla. Ćute i drže konzerve piva. Trenutak... Skoro svečan a opet, nekako miran, sablasan. Stajem u red, montiram masku na lice, prebacujem se u mod čekača reda jer u prodavnici inače nema mesta za dvoje odraslih. Ne slušam komentare ljudi iz reda. Uglavnom psuju virus koji nas nevidljivo napada i vidljivo šalje pod zemlju.  "Da li ima jebenog virusa na konzervi? Vlado, šta kažeš?", upitao je onog u odelu. Valjda im je taj najpametniji ili se, bar, tako nosi.  "Jebem li ga....

Žarko je postao full time deda. Posao, pa kod Jovane, dolazio je kući kasno uveče. Nije mi to prijalo. Ja sam žena kojoj treba muž više od onoga kada njemu odgovara i kada ima vremena. Od kada su stigle bebe, moj čovek se promenio. Nekud je iščezla ona neverovatna lakoća našeg postojanja i u dobru i u zlu. Bio je ili odsutan ili zatrpan poslom. Kada je bio pored mene, statirao je kao Mile u kukuruzu, čekajući kombajn. Optimista u meni se tešio da je sve u redu, da mu se život značajno promenio, da su to velike promene... Pronalazila sam opravdanja a baš ih i nije bilo. OK, promene ali gde sam tu ja? Menjaj se, to je tvoje pravo ali nemoj da nestaješ od mene jer će da nastane jedna jako velika i neugodna praznina koja će sve da nas proguta. Po kući je radio kao robot. Ćutao je, huktao i puktao kao jež na uzbrdici. Na moje "Šta ti je?" tradicionalni odgovor je bio "Nije mi ništa". Sve je bilo podnošljivo do momenta kad više nisam htela da podnosim a da ne znam šta da ...

U roku od 48 sati, na vratima nam je bila Anita. Tradicionalno, u oblaku parfema, na štiklicama i sa plastičnim osmehom. Pored nje se šćućurio dr Kruno. Ona je postajala sve mlađa a on sve stariji. Obradovah se da su došli da vide Jovanu, Đoleta, bebe. Kaže Anitica, došli su po neki deo za džip, u Zagrebu mora da se čeka mesec dana a ona je "samo malo udarila u stubić i to je tak prsnulo". Zapitah se da li je uopšte primetila da se njena ćerka porodila? Naravno, Kruno i ja smo tu bili samo fikusi. Žarko je bio u kupovini, sa zetom. Niti su se ovi najavili, niti sam znala da dolaze i zašto baš kod nas? Bivši supružnici nisu rođaci pa da nastave da se druže posle razvoda. U redu, roditelji su svojoj deci ali baš da idu na vrata jedni kod drugih... Ni normalno ni očekivano. Posebno ne na vratima moga stana. Mogla sam i ja da ne budem tu. Mogla sam i da se pravim da nisam tu. Ne znam koliko je moj muž svestan da sam ja jedna mega fina žena koja ne mora ni da trpi ni da služi njeg...

Dan sam provela ne snađena. Kao da je život prolazio mimo mene. Žarko je bio izbezumljen saznanjem da će stvarno da postane deda. Ništa bolji nije bio ni Đole. Njih dvojica su sedeli u automobilu, parkirani blizu bolnice. Na moje pitanje šta će tu, odgovor je bio "Nemaš ti pojma, ovo su muške stvari, moramo da budemo blizu ako nešto pođe po zlu". Shvatih da je najbolje da gledam svoja posla. Nije Jovana moje dete, naravno da ne razumem. To, što sam kroz porođaj prošla a njih dvojica nisu, nije me kvalifikovalo da im se pridružim. Otišla sam do tržnog centra, sam bog zna zašto. Ne volim takve objekte. Kupila sam simpatičan žuti kompletić za bebu i produžila da šetam. Za čudo, nije bilo gužve. Sretoh bivšu koleginicu sa kojom sam popila kafu. Telefon mi je bio pri ruci ali sam bila opuštena. Momci su tamo. Ja sam na drugoj liniji odbrane. Bio je to njihov dan. Kao na dugme, oko 21h, u tržni centar je ušlo bar hiljadu ljudi. Ne znam gde su se krili do tada, iako se bližilo vreme...

Pojavljivao se bez najave i poziva. U prašnjavom braon odelu, jednako prašnjavih cipela. Tvrdio je da se zove Oliver. Sivkasto lice su mu uokvirivali bičevi duge kose. Mladost je prošla a moda duge muške kose je ono, što dečake, poslednje napušta kao uspomena na mladost.  Delovao je smeteno, nekako pogubljeno. Obično bi seo na ivicu mog kreveta i pričao nepovezano. Nekada bi samo zviždao i tako bih znala da je tu.  I rekao je da je dolazio i pre nego što smo se mi ovde uselili. Nisam obraćala pažnju na njegove posete. Bila sam zauzeta sunčanjem na tropskim plažama, planinarenjem po švajcarskim Alpima i sličnim mestima o kojima devojke, mojih godina, sanjaju.  Te noći, smrdeo je na jeftinu rakiju. "Opet ti?", pitala sam. Kad je izbegavao odgovor, zviždao bi. "Gde je moja truba?", na pitanje je odgovorio pitanjem. Mrzim to. "Nemam pojma. Jebala te truba. I to pojavljivanje, kad ti padne na pamet. Nisi dobrodošao, zapamti to." Bila sam drska jer, sa takvima, ...