Um, drum i ostalo

 Nije tuga vino pa da ga popiješ, iskapiš i nema više. Nije tuga ni knjiga, da pročitaš i znaš da je kraj. Ne umem da budem tužna, iako to svi od mene očekuju. Mrzim očekivanja. Zašto je ljudima baš toliko stalo da me vide ucveljenu? Živa sam, zdrava, relativno normalna. Posle Žarkove iznenadne smti (došlo je doba kada tu reč mogu da napišem i izgovorim a da se ne raspadnem), shvatila sam ko sam i koliko snage imam. Iako je bilo momenata kada je sve, baš sve išlo naopako i kada sam jurila ka dnu kao kamen, kada ga bacite u vodu, uspela sam da padnem i napravim svoj novi mikrokosmos. Ne sporim da je bilo momenata kada sam htela da skočim sa mosta na beton ali su prošli. Da, volim život. Imam dete, dom, prijatelje, neprijatelje, nemam kredite, ne radim više posao koji prezirem, imam milion i jedan razlog da se osećam dobro i jedan razlog da budem tužna. Dogovorila sam se sama sa sobom: poštovaću svoju tugu i dopustiću joj da me preplavi kad god talas bude veći od moje mogućnosti da n...

 To malo, dlakavo biće, tražilo je ljubav i toplinu. Unele smo ga u stan, nahranile, okupale i ni reč progovorile. Kao da je vekovima već tu. Da je bilo koja od nas progovorila, rekla bi da ima osećaj da ga je Žarko poslao. Da nas čuva, jer on fizički nije sa nama. U dubini pogleda malog drhtuljavog psa nazirala sam dubinu koju sam, nekada, videla u drugim očima. Možda je to samo bila želja da još jednom zagrlim, šta znam... Ime Žule mu se samo nametnulo, ne znam zašto. Mila je to predložila a ja... Ja sam se samo stresla. Ne, ne može. Lule, Bule, Cule, sve što nije na Ž može. Bio je suviše mali za neko ozbiljno ime. Cule, na to je reagovao i dizao klempave uši. Nije neka kreativa ali nema veze, niko nije savršen. Prve noći je spavao u dnevnoj sobi. Ujutru sam našla do pola pojedenu Žarkovu papuču. Plakala sam celog dana. Uplašeni pas je mislio da je kriv. Delimično jeste, malo sam bila ljuta, priznajem ali zašto njegove papuče, zašto ne nešto moje, detetovo? Ne dam Žarkove papuče....

 Lekovi nisu delovali. Valjda je moja volja bila jača od hemije. Tražila sam da me otpuste iz bolnice i, sutradan, bila sam na svom poslu. Pogledi mojih kolega, sadržali su tone žaljenja. Odlučila sam da se ponašam onako kako se osećam. Zahvalila sam se direktoru i svom šefu, napisala otkaz i predala im. Tek tako. Ne mogu. Meni tu više nije mesto. Teško je trpeti poglede pune žaljenja. Nisam nosila crninu. Crna boja mi nikad nije bila merilo tuge. Tuga je u srcu, ne na pantalonama i majicama. Pravo sa bivšeg posla, otišla sam na groblje. Put me je vodio okolo i naokolo. Nisam htela da nađem njegov grob. Ne, nisam bila spremna da je tu. Istrčala sam kroz kapiju tako da sam skoro pod autobus podletela. Hvala vozaču koji me je primetio. Verujem da je navikao da, odatle, ljudi izlaze zamućene pameti. Ušla sam u kafanu preko puta. Za jednim stolom sedelo je par matoraca, onih što su inventar u kafani, smrdljivih na rakiju koju samo dolivaju u krvotok. Pogledali su me začuđeno. Možda sam...

Prošli su neki dani i prošlo je duplo više noći. Dani nekako prolaze. Noći nikako. Kažu da sam 20 dana ćutala, da reč nisam progovorila. A htela sam, zaista sam htela ali reči nisu htele da se naprave. Drobile su se u slova, tačke i znakove pitanja. Taman bih se ponadala da ću uspeti da sastavim i izgovorim rečenicu, slova bi odletela i nije bilo ničega osim bola. Raspadanja od bola.  Nisam bila u stanju da uradim bilo šta, osim da trepćem i dišem i to ako ne plačem. Nisam umela ni da hodam. Neko mi je doneo štap, onaj sa 4 tačke oslonca i ostavio ga u predsoblju. Da sam znala ko je i da sam imala snage, verovatno bih ga, u nekim drugim okolnostima, oplela tim štapom preko leđa. Metalni štap je bio hladan kao smrt. Sve je smrdelo na smrt. Naš krevet. Kupatilo. Sir. Cveće. Sve. Moje misli su trulile i raspadale se i crvi su ih grizli. Sve je prestalo da postoji. Mila je otišla kod oca. Kažu da smo se tako dogovorili. Ne sećam se.  Obično bih sedela na patosu i gledala ka ulazni...

Žarko je krenuo na put, do Danke. Bio je odmoran i dobro raspoložen. Nisam htela da idem sa njim. Prosto, postoje momenti kada je prepoznatljiva nečija potreba da bude sam par dana. Neka se brat i sestra ispričaju, bez mene. Znam koliko je važno biti sam onda kad srce to traži. Krenuo je ujutru, pre gužve na drumu. Spakovala sam mu galete, za usput, znam da sam neće nigde da stane. Volim da zna da brinem o njemu. Volim njega, volim sve njegovo, čak i njegove loše odluke. Skoro se naljutio, kad sam mu dala smotuljak sa galetama. Računam, dug je put, valjaće mu, možda bude neki zastoj a on je baš nervozan kada je gladan. Nema telefoniranja tokom vožnje. Sve je OK, on je krenuo put Crne Gore a ja do pijace. Dan je odmicao svojim tempom. Iskoristiću vreme kada nije tu, da poradim one dosadne kućne poslove. Nije da ne mogu kad smo svi kod kuće ali lakše mi je ovako. Bar ne brinem šta ću da bacim. Moj čovek je alergičan na bacanje. Sve može da zatreba jednog dana, samo nikako da dođe taj dan...

U vreme setve i žetve moj dragi muž se potpuno preda poslu. Neko bi rekao da je na moru jer pocrni baš lepo a on na njivi provede i jutro i dan i dočeka veče. Jeste da boja bude do oboda majice i rukava ali nema veze, komšije i dalje misle da je to morska farba. Jednog od tih dana, kada je neprestano na poslu, odlučila sam da budem domaćica za primer. Kućni pauk se širi u ćošku plafona naše spavaće sobe. Sve danas ću, sutra ću, dođe i njegov sudnji dan.  Ne volim kućne poslove. Mrzim kućne poslove. Nikad od mene neće biti domaćica mojih godina. I dalje se užasavam peglanja i usisivača, pranje sudova odradi mašina ali ovo što iziskuje moj rad me duboko iritira. Naravno da samo tražim razloge za odlaganje. Uz poslednji srk kafe iz šolje i poslednji dim cigarete, lenjo sam ustala, kao na robiju da idem a ne da ganjam pauka i skidam paučinu. Dobro... Samo ću da bacim pogled na telefon, da slučajno nema nešto jako bitno, kad ono... Sija se neka poruka! Iju! Volim te nepoznate kontakte. ...

Put ka najbližoj prodavnici vodi po sred ulice jer su automobili na trotoaru. Nervozni vozač mi trubi iza leđa. Naravno da se sklanjam sa jedinog dela trotoara bez parkiranih vozila. Naravno da sve pripada bahatima, jačima, drčnijima. Pred prodavnicom trojica odraslih muškaraca. Između 40 i 50 godina. Trbušići pozamašni. Jedino što ih razlikuje je što je jedan u bermudama i majici, drugi u odelu i roze košulji, treći u trenerci koja mu visi do ispod dupeta a majica mu se odavno smanjila, kad je pupa narasla. Ćute i drže konzerve piva. Trenutak... Skoro svečan a opet, nekako miran, sablasan. Stajem u red, montiram masku na lice, prebacujem se u mod čekača reda jer u prodavnici inače nema mesta za dvoje odraslih. Ne slušam komentare ljudi iz reda. Uglavnom psuju virus koji nas nevidljivo napada i vidljivo šalje pod zemlju.  "Da li ima jebenog virusa na konzervi? Vlado, šta kažeš?", upitao je onog u odelu. Valjda im je taj najpametniji ili se, bar, tako nosi.  "Jebem li ga....