Um, drum i ostalo

  Sekretarica Jelica je bila uporna da ga sustigne i uvali mu novu hrpu ugovora za potpisivanje. Bukvalno je bežao iz firme. Obaveze su mu se zakačile na ramena kao demoni i vijorile dok je bežao od svog života. Da ga čovek zaustavi u vremenu i prostoru, da ga pita od koga i čega beži, šta bi bio odgovor? Svi volimo da odugovlačimo sa obavezama ali se nađe rešenje. Gospodin Petrović se gušio, trčeći ka svom automobilu strgao je kravatu sa svoje košulje i bacio je na pod garaže. Sreo je momka iz obezbeđenja koji je video nesrećnu Jelicu kako juri gazdu pa joj se i on pridružio. Osećao se kao jelen prvog dana po prestanku lovostaja, kad lovci podignu snajpere i takmiče se čiji plen će da postane. Panično je otključao svoj džip, seo, uhvatio se za volan. Da, pokušaće da pobegne iz svoje firme, sa svoj posla, iz svog života. Dok je na tabli pritiskao dugmiće, Jelica je bila zalepljena za njegov prozor, pobednički držeći brdo papira za potpisivanje. Pokušao je da diše duboko. Pokušao ...

  „Gospodine Petroviću, niste potpisali sve primerke ugovora“, vikala je sekrtarica za njim, dok je bežao prema stepenicama koje vode nikud. Realno, sve stepenice vode nekud ali ove provereno ne vode nikud. Kad god bi krenuo niz njih, osetio je kako ga preliva lavina novih zadataka, ciljeva, misija i vizija. Svog onog đubreta koje ide uz „uspešne“ ljude preteći da čoveka živog poklopi i da nikad ne izađe na slobodu. Svi ti ručkovi, skupovi, humanitarne večere, tim bildinzi, službena putovanja koji su iza njega, u protekle 32 godine, potpuno nepotrebno su mu uvaljeni samo zato što je video ono što je svim kolegama bilo pred nosom, samo ih je mrzelo da se time bave. Možda su samo bili pametniji u proceni da život i slobodno vreme nemaju cenu. Na početku svog radnog veka bio je radnik kao i svi ostali obični radnici u maloj privatnoj firmi. Tu je naučio posao i zakone ali ne one zakone što ih pišu u debele knjige, to može svako ko ima dovoljno slobodnog vremena da se tome posveti. U...

 Ona se vratila u moju realnost. Skoro da mogu da je vidim, one njene svetle širom otvorene oči, kao da se večito čudi. Opet mi mirišu njena veganska jela začinjena pričama iz drugih galaksija. Upravo sam joj pisala o tome kako plačem samo kad duva košava što i nije daleko od istine, Za plakanje mi trebaju i košava i kiša.  Moje suze nisu meteoropatske. Uopšte nemaju veze sa poznom jeseni.  Najradije plačem pored reke. Razlog je prost, da moje suze ne bi napravile barice kroz koje će neki tamo čudaci da peru svoje cipele i da ih gaze, oh... Da prljaju moje suze, kao da već ne sadrže neke gorke i kisele elemente. Kad pada kiša i duva ledena košava na ulicama nema nikoga. To značajno smanjuje mogućnost da me neko zaustavi i pita da li mi je dobro, da li mi nešto treba, da li... Ne. Ne treba ništa osim da ne niko ništa ne pita. Ovo je već previše negacija u istoj rečenici. Zbog toga i ne volim da me bilo šta pitaju. Volim da ćutim, posebno ako plačem. To je sasvim intiman mo...

 Polako sam primećivala koliko se Mila promenila. Odrasla je, zaokruglila se, dobila je izgled i ponašanje devojke ali je pamet devojčice glasno vrištala iz nje. Uz moje promene raspoloženja pod naletom talasa klimaksa, naša kuća je polako ali kontinuirano ličila na špansku koridu. Okidači za ludilo su bili svuda oko nas. Nisu mi prijale te promene. Iz svoje kože nisam imala kud a Mili je njena koža bila tesna. U zbiru, divno je porasla obrnuto srazmerno miru koji sam pokušavala da sastavim sa sobom. Meditacije, muzika za opuštanje, čajevi za uspavljivanje i ostala legalna pomagala da se unormalim bila su strateški raspoređena. Sebi sam izgledala kao četvoroglava aždaja kojoj su glave međusobno posvađane. Izuzetno naporan deo mog života. Nešto kao trudničko ludilo miksovano sa Van Gogom, čajem od valerijane, lekovima za snižavanje pritiska i meditacijama. Da ne lažem, ni jednu nisam odslušala do kraja. Obično bih zaspala posle prvih dvadesetak sekundi tako da nemam pojma o čemu se ...

Plašila sam se svega. Ljubavi, uživanja, bola, tuge, svega. Plašila sam se da se opustim, plašila sam se sadašnjosti, budućnosti, svega što tek dolazi. Prema Martinu nisam bila fer i loše sam se osećala. I da sam mogla, nisam želela da se vratim u Beograd. Mnogo bolje bih se osećala da smo mogli da budemo samo komšije, jedno drugom tu kad zafali šoljica ulja. Danas više nikome ne fali kašičica šećera ili malo ulja. Svi sve imaju, osim vremena da sa svojim demonima budu na ti. Imala sam vremena da se ispričam sa sobom. U teoriji, sve sam znala osim da će mi dupe uvek biti pozadi. I ako se plašim i ako budem hrabra. Bilo me je blam od same sebe i količine neiskrenosti prema sebi. Sad šta je tu je. Imala sam te fantastične promene raspoloženja u roku od 4 sekunde, od suza do smeha i nazad. Verin plac je bio divno izolovano mesto na kraju svega. Martin se, verovatno, više neće pojavljivati jer sam okrutna klimakteruša. Tako mi i treba. Da sedim na kraju sveta i gunđam kao baba mačkara i ba...

 U želji da se predstavim kao prava domaćica, ponudih Martinu da doručkujemo. Već sam odlučila da ću da se pakujem i vraćam u Beograd kad mi je pružio telefon. "Vera te zove", reče. Od kad nema struje, potpuno sam previdela da sam zaboravila na komunikaciju dalje od sela. Moja Mila se uspaničila što se ne javljam pa je zvala Veru u Španiju, ona je preko svojih veza došla do Martinovog broja... Samo što Džemsa Bonda nisu angažovale da me pronađe. Dok sam sa Verom razgovarala, krajičkom oka sam posmatrala Martina. Imao je pedeset i neku godinu. Bio je prilično očuvan muškarac. Ne baš od onih što čupkaju obrve i depiliraju noge ali bez mnogo vidljivih tragova života u vidu bora i sede kose. Iako su mu ruke bile grube od ribarskih mreža, naziralo se da ume ponekad i da ih neguje. Odeća mu je mirisala na beli Lenor. Dakle, teško da ovaj čovek živi sam i bilo je skroz zanimljivo zašto o tome razmišljam. Svakako neću da se bavim njime. Spakovaću se i uskoro krećem za Beograd. Kad že...

Kad bolje razmislim, postojanje tih stepenica i nije neka tajna. Ni Usveserazumem nije mogao iz aviona da ispadne pred mene. Morao je nekako da se popne. Padale su mi na pamet spektakularnije ideje poput laguma ispod brda, tajnih prolaza iz crkve, tako nekih filmskih akcija. Malkoc me je čak i razočarao a i napolitanke nisu bile baš bog zna šta. Pao je mrak, nekako sam sišla do prodavnice, kupila keksa i mleka i to je bilo to. Peć je morala da se naloži i tu nije bilo alternativnog rešenja. Loženje peći u mrklom mraku je, za jednu gradsku ženu, prilično složen zadatak. Nije bilo vremena za jadikovanje. U kući je bilo ledeno. Uz malo truda i bez pomoći sa Interneta uspela sam. Samo malo sam opekla ruku, poljubila da prođe, zamotuljala čistom kuhinjskom krpom i sela pored peći. Nisam plašljiva žena, naprotiv. Šta sam svašta preživela do tog dana, čudo bi bilo i da se nosoroga plašim. Zamandalila sam kuću i iskreno se ponadala da će majstori sutradan da osposobe struju. U suprotnom, vraća...

 Rupa između Verinog placa i ostatka sela bila je veličine kratera od omanjeg asteroida. Svu hranu, koju sam donela, pojela sam prvog dana.  Nije to bilo baš bog zna šta ali morala sam da potrošim jer je bilo upitno kada će frižider opet da radi i da li ću da ostarim pre nego to dočekam. Slankamen je vikendaško selo, što znači da nema bašte iz kojih bi nešto mogla da drpim. Posebno što sam trapava pa bih aktivirala alarme u pola sela. Ne moram da jedem. Kako oni u Indiji, gledaju u Sunce i ručaju zrake, tako ću i ja. Moja nežna koža ponašala se kao na moru, kada sam upoznala Žarka. Pokušala sam da sedim u bašti i smirujem glad gledanjem u Dunav, maštanjem... Ne ide mašta na prazan stomak, da vam kažem iskreno. Jele su mi se čak i sarmice od zelja koje očima ne mogu da vidim. Creva su pevala sonatu kao nikada do tada. U šerpu sam stavila komad mesa, sipala vodu i stavila na peć. Tako bi valjda uradila svaka pećinska žena. Jedina razlika između mene i gospoje Kremenko bila bi to...

 Nikad me nije oduševljavalo proleće. Loše podnosim red sunca pa red snega pa košavu, sve to u istom danu. Izluđuje me nestabilnost i vremenskih prilika i ljudi. Proleće je uvod u leto i neka se lepo ponaša. Oprala sam zimske jakne i kape, sklonila sam čizme, ako još jednom budem morala sve to tačno ću da se odselim u Arizonu. Kažu da je tamo suv vazduh i vrućina pa se američki penzioneri sele, da ih manje bole kosti. Još nisam u penziji i ne boli me baš sve ali ima dana. Treba misliti na vreme. Zaista se osećam kao penzionerka. Ne moram da radim, ne budi me alarm, ne jurcam na posao, ne donosim posao kući. Svakog meseca stiže uplata iz Amerike i nema brige. Mila je dovoljno odrasla da ume da se o sebi brine i da joj je zanimljivije da sedi sa prijateljicama nego samnom. Kad sve saberem i oduzmem, sve više vremena sam provodila na Verinom placu nego u Beogradu. Prijala mi je tišina i širina. Bez ograda, bez komšija, bez buke i saobraćaja i svega što je u velikom gradu normalno. Oda...

Pismo iz Amerike, sa šarenim pečatima i brdom dokumentacije, donelo je dobre vesti. Žarkovi rođaci su me obavestili da sam naslednica njegovog udela u porodičnom biznisu. Advokati, notari, vojska ljudi se ovajdila od tog procesa. Obavljeno je brže nego što sam se nadala. Više nisam morala da brinem šta ću da radim, gde ću da radim, da li će naša deca da budu obezbeđena. Jovana je dobila svoj deo. Da je odricanje od nasledstva moglo da vrati Žarka među žive, ne bismo čekale ni tren.  Niotkuda se stvorio momenat ličnog preispitivanja i podvlačenja zamišljene crte ispod realnog stanja. Gde sam bila i šta sam radila predhodnih pola veka? Kome sam dobro učinila, kome štetu napravila, šta sam pametno naučila... Stade sve u par rečenica. To je bio lakši deo procesa. Teži deo je nastao od tačke preloma, šta ću da budem kad porastem? Od detinjstva me obasjava izmišljeni far sa još izmišljenijeg svetionika negde u sred ničega. Kad god bi me život zapetljao, maštala sam o begu na to daleko os...

 Bio je to jedan od onih vikenda kada se nakupi previše posla i obaveza. U ljudskoj prirodi je da odlaže dok ne počne da zapomaže, sa istom odbojnošću i kada bolucka zub i kada ima brdo veša za peglanje. Kod mene su bili Himalaji. Strašno je koliko sam se ulenjila od kada Žarko nije tu. Ništa ne peglam, čuvam i peglu i struju i svoje noge.  Sve njegove stvari sam dala Danki. Jednostavno, on se vratiti neće i besmisleno je da ih čuvam. Tačnije, vrlo je bolno otvoriti ormar pun nekoga koga nema. Ona je sve to odnela u Boku a ja sam se opet razvukla kroz svoje ormare. Većinu stvari je činila odeća za pecanje, za krečenje, "Ovo ostavi Sanja, trebaće ti nikad", brdo sukanja od pre 30 kg i tako neke sve neophodne krpe. Kad god sam htela da ih izbacim, javljala se neka preča obaveza. Ovog puta je to bio Verin poziv da idemo kod nje na plac. Eto konačno prilike da obujem patike iz kojih su napupeli prsti ali ih svejedno volim. Na njeno "Ako nekad budeš htela da idemo...." m...